Podaci o spoljnoj trgovini obično kasne, pa nije lako reći šta se trenutno događa. Jasno je da je obim trgovine smanjen, i to gotovo za trećinu. Ali je važno šta se smanjuje brže: uvoz ili izvoz? U prvi je mah pad uvoza bio brži, ali sada izgleda da bi u prvom tromesećju brzina pada mogla da se izjednači, a potom bi moglo da se očekuje da uvoz počne da se oporavlja, dok je to u slučaju izvoza dosta neizvesno.
Razloga za to ima više. Mala je i koncentrisana izvozna ponuda, dok je sa uvozom upravo obrnuto – traži se mnogo i praktično sve. I jedno i drugo je posledica veoma ograničene ponude i za strano, ali i za domaće tržište. Proizvodi se malo, a i veoma ograničen broj proizvoda. Ovo se stanje nije promenilo u poslednjih desetak godina, tako da se ne bi moglo reći da je privredna politika koja je vođena od 2000. godine naovamo imala, neposredno ili posredno, neki elemenat industrijske politike. Uostalom, ako nešto nije doživelo razvoj, to je industrija, a sada u krizi i to malo industrije što je preživelo pada u duboku recesiju, zapravo to su negativne stope rasta karakteristične za depresiju.
Ima, naravno, mnogo razloga zašto ne bi trebalo zagovarati da vlada krene da se bavi industrijskom politikom. U tome je tek mali broj zemalja imalo neki uspeh, a ovde bi to bilo isto toliko efikasno kao i sve ostalo što vlada i uopšte javni sektor čine. To, međutim, ne znači da privredna politika nema posredan uticaj na razvoj pojedinih sektora, pa tako i na razvoj industrije.
U tome je najvažnija politika kursa, zapravo šta se događa sa realnim kursom. To je kurs dinara korigovan za razliku u inflaciji u dinarima i, recimo, u zoni evra. Budući da su cene u Srbiji rasle znatno brže nego u evro zoni, dok dinar nije u istoj meri depresirao u odnosu na evro, dinar je realno apresirao u odnosu na evro veoma značajno. U poslednjih šest meseci to je donekle korigovano, ali sada je dinar ponovo stabilizovan, pa čak blago apresira, u poslednjih desetak dana, što znači da realni kurs ponovo apresira. Taj kurs pogoduje razvoju sektora usluga, a ne one robe koja učestvuje u spoljnoj trgovini. Ovo zato što cene usluga rastu brže, pa se više isplati ulagati u taj sektor, a ne u industrijsku proizvodnju. Usled toga i strane investicije ne idu u onu proizvodnju koja je namenjena izvozu. Konačno, isplati se i povećavati javni sektor, kako kada je reč o potrošnji, tako i kada je reč i o zapošljavanju.
Ovo poslednje ima smisla dodatno objasniti. Realna apresijacija dinara čini javnu potrošnju dvostruko privlačnom. Sa jedne strane, javni dug je jeftiniji nego što bi bio ako bi kurs bio slabiji, a sa druge strane, viša inflacija čini ubiranje javnih prihoda lakšim, jer je to dodatni porez. Usled toga povećanje javne potrošnje se čini nečim što nije teško finansirati, a to podstiče dodatno zapošljavanje upravo u javnom sekotru.
Ovo je značajno zato što se ponovo kreće u istom pravcu. Ukoliko se sledećih meseci zabeleži oporavak uvoza, a da nema oporavka izvoza, to će značiti da je reč o povratku na politiku realnog kursa koji je bio u osnovi najvažnijih strukturnih problema srpske privrede.
Blic, 25.04.2009.
Peščanik.net, 25.04.2009.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
