Ako se ceni po dosadašnjem ponašanju, ova vlada neće moći da se nosi sa problemima koje donosi kriza. Možda bi se moglo reći da se nije moglo znati koja će biti privredna kretanja odmah pošto je vlada sastavljena. Možda nije bilo ništa jasno ni u ranu jesen prošle godine. Ali kada je pravljen budžet za ovu godinu, već je bilo jasno da se ulazi u recesiju i da pretpostavke na kojima se zasnivao predlog budžeta nisu realne. Već je tada vlada objasnila da budžet uvek može da se revidira ako se pokaže da se nije dobro planiralo. Koji je, međutim, smisao da se donosi budžet sa saznanjem da će se verovatno menjati za par meseci?

Stanje nije mnogo različito danas. Mada se najavljuje rebalans, ne kaže se na kojim bi osnovama trebalo da se zasniva. Objašnjenje je da se čeka da se vidi kako će se stvari odvijati. Znači li to da je neizvesnost o tome šta se može dogoditi u bliskoj budućnosti zaista tolika? Ili možda vlada nije u stanju da predvidi šta se može očekivati ni takoreći sutra? To ne izgleda verovatno.

Vlada svakako raspolaže sa dovoljno podataka da može da zaključi da li se ove godine može očekivati jedna ili druga stopa rasta i da iz toga izvede i najvažnije posledice po budžetske prihode i potrošnju. Šta onda sprečava vladu da izađe sa predlogom fiskalne politike ne samo za ovu godinu, već i sa srednjoročnom fiskalnom strategijom? Razlozi za oklevanje su političke prirode. Iz istih razloga iz kojih nije bilo spremnosti da se donese valjan budžet na vreme, sada ne može da se sastavi valjana stategija odgovora na krizna kretanja, kako za ovu, tako i za par sledećih godina. Ova vlada nije sigurna da li će tu biti već sutra, a kamoli kroz nekoliko meseci ili godina. Usled toga su joj ciljevi i mere veoma kratkoročne prirode. Rešavaju se problemi koji iskrsavaju i to uglavnom oni lakši, poseže se za merama koje mogu da budu od kratkoročnog interesa za javnost, dok se sve što bi moglo da ima dalekosežnije posledice, pa bi stoga tražilo i određenu političku odlučnost i spremnost da se preuzme politički rizik, sve se to odlaže za vreme kada će okolnosti nametnuti potrebu da se sa njima vlada suoči.

Problem ove vlade jeste nedostatak političkog autoriteta. A ponašanjem u poslednjih nekoliko meseci, naročito kada je reč o odnosu prema budžetu, svakako ne povećava poverenje javnosti u njene političke sposobnosti. Usled toga se traži opravdanje za svaku meru u promenjenim okolnostima, a podrška se sve više očekuje od spoljašnjih faktora.

Najavljuje se novi sporazum sa Međunarodnim monetarnim fondom, obećavaju se pare Evropske unije, a pominju se i namere da se država dodatno zaduži na komercijalnom tržištu. Pominju se sume koje su potrebne da bi se nekako zatvorio platni bilans – poslednja pomenuta iznosi 3,5 milijardi evra – pa se onda sabira sve ono što se misli da bi se eventualno moglo obezbediti iz jednog ili drugog izvora. Pa se onda obećava i novi budžet, koji bi trebalo da je u skladu sa tim novim pozajmicama. Jedino što se ne kaže koja je strategija ove vlade, čak i ako se obezbede ti novci? Ne kaže se ne zato što se ne zna šta donosi kriza, već zato što vlada sluti da je ona u krizi.

 
Blic, 28.02.2009.

Peščanik.net, 28.02.2009.