Pre godinu dana očekivao sam negativnu stopu rasta od 0,6 odsto u ovoj godini. Pre objavljivanja podatka o padu proizvodnje od 3,7 posto u trećem kvartalu ove godine, računao sam sa smanjenjem od samo jedan odsto. Sada je pad privredne aktivnosti od dva odsto optimistička prognoza. Nedostaju detaljniji podaci da bi moglo tačnije da se kaže šta doprinosi ovako dubokoj recesiji. Bilo bi važno znati ih kako bi se moglo oceniti da li je realistično očekivati oporavak sledeće godine. Od čega bi to moglo da zavisi?

Nije isto ako je pad proizvodnje posledica privremenih činilaca, kao što je poplava. Ako se pogledaju podaci o kretanju industrijske proizvodnje, pad proizvodnje energije i vađenja ruda ukazuje na uticaj vremenskih nepogoda, dok smanjenje proizvodnje prerađivačke industrije sugeriše da je reč o trajnijim problemima. Opet, pad izvoza u skladu je sa tim smanjenjem, kao i sa eventualnim rđavim rezultatima u poljoprivrednoj proizvodnji, koji, međutim, nedostaju.

Nasuprot tome, rast trgovine na malo, kao i rast, doduše usporen, uvoza ukazuje na to da se privatna potrošnja ne smanjuje previše. Uz to, raste neformalna zaposlenost, što je verovatno usklađeno sa aktivnostima koje su usmerene na otklanjanje posledica poplava. Mada, nema nikakve sumnje da su one bile mnogo manje nego što bi se u ovakvim okolnostima očekivalo. U meri u kojoj je veliki pad proizvodnje u trećem kvartalu posledica poplava, to bi trebalo da znači da su neposredne aktivnosti na uklanjanju posledica bile nedovoljne.

Zanimljivi su podaci o javnoj potrošnji, koji su bili u osnovi rebalansa budžeta. Iz njih se vidi da je javna potrošnja tek nešto povećana u odnosu na planirani budžet za ovu godinu, dok su više podbacili poreski prihodi. Iz toga bi se moglo zaključiti da se iz povećanog duga finansira javna potrošnja, što znači da se po tom osnovu bar ublažava negativni efekat fiskalne konsolidacije, u meri u kojoj se ona sprovodi na strani ograničavanja javne potrošnje. Tome valja dodati i povećana preuzimanja obaveza javnog i, delimično, privatnog sektora, pa se može zaključiti da pad proizvodnje nije uzrokovan posebno restriktivnom fiskalnom politikom.

Preostaju ulaganja, o kojima nema podataka, osim za prvi kvartal, kada je njihov pad bio iznad šest odsto. Iz budžetskih podataka znamo da su podbacila javna ulaganja, mada to nije neka velika suma (oko četrdeset miliona vera). Mora biti, dakle, da su značajno smanjena privatna ulaganja. Ovo, takođe, može da bude posredno posledica poplava, mada bi, opet, trebalo očekivati da se ulaganja oporave u periodu obnove, tj. saniranja posledica prirodne nepogode. Koliko se može zaključiti iz dostupnih podataka, to se nije dogodilo. Imajući u vidu uticaj vremenskih prilika, teško je očekivati značajnija pozitivna kretanja u poslednjem kvartalu ove godine.

Na osnovu svega ovoga moglo bi se zaključiti, doduše u nedostatku potrebnih podataka, da ne bi trebalo polagati preterano nade u odloženi oporavak od posledica poplava i drugih uticaja vremenskih prilika. Proizvodnja energije će se, svakako, oporaviti, ali to, sva je prilika, ne zahteva samo popravke, nego dodatna ulaganja. S vremenom će to uticati na povećanje proizvodnje, samo nije izvesno da će se to dogoditi u relativno kratkom roku. Usled toga, efekat povratka na prethodni nivo proizvodnje, koji zna da ubrza privredni rast u neposrednoj budućnosti, ne mora da bude naročito izražen.

Dok će drugi elementi ukupne tražnje delovati negativno. Ukoliko se zaista smanji javna potrošnja uz povećanje naplate poreza, to će svakako delovati recesiono. To, koliko se može videti, malo ko negira. Nije jasno koliki bi mogao da bude negativni efekat, ali bi on mogao da ispadne veći nego što se obično misli. Razlog za to su deflatorni pritisci i relativno restriktivna monetarna politika. Naime, obično se, ako se smanjuje javna potrošnja, smanjuju i kamatne stope kako bi se podstakla ulaganja, pre svega privatna. Problem je, kao što sam već pisao, što eventualna depresijacija dinara, do koje bi onda moglo da dođe, deluje negativno na dugove u stranom novcu, javne kao i privatne. Ukoliko, dakle, ne dođe do značajnijeg smanjenja realne kamatne stope, negativni efekti fiskalne konsolidacije bi mogli da budu veći nego što se sada očekuje.

I konačno, izlazak iz recesije zavisi od povećanih ulaganja. Strana ulaganja koja računaju na izvoz bi mogla da pokažu povećani interes, jer se dodatno smanjuju troškovi rada, a za nadati se je i troškovi države, mimo poreskih, ali stanje na glavnim stranim tržištima, kako na zapadu tako i na istoku, nije povoljno i neće se brzo popraviti. Domaća ulaganja bi mogla da imaju bolje izglede u izvozu, jer je reč o malim količinama, ali nije izvesno da postoji finansijska podrška za to. I tu je, verovatno, najveći problem sa najavljenim reformama: ne vidi se mere kojima se utiče na finansijsku konsolidaciju i tako na povećanje ulaganja. Ukoliko, pak, ne dođe do značajnog povećanja ulaganja, recesija sledeće i godine posle nje bi mogle da sasvim uruše i program reformi i fiskalnu konsolidaciju.

Novi magazin, 10.11.2014.

Peščanik.net, 10.11.2014.