Foto: Predrag Trokicić
Vlada Republike Srbije je samo dve godine nakon usvajanja Zakona o policiji predložila njegove izmene. Nova rešenja su korak unazad u zakonskom uređenju rada policije. Zato narodni poslanici ne bi trebalo da usvoje Predlog izmena i dopuna zakona o policiji koji je trenutno na dnevnom redu prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine u 2018. godini. Predlog je štetan za građane iz tri razloga.
***
Prvo, građani ne mogu da budu sigurni da će u budućnosti u policiji raditi samo profesionalci.
Predlogom izmena i dopuna zakona o policiji uvodi se izuzetak od pravila zapošljavanja u MUP-u putem konkursa, koji je obavezan po važećem zakonu (član 135). Čelnici MUP-a često naglašavaju kako će novi sistem zapošljavanja u policiji dovesti do toga da će samo najbolji putem konkursa postati policajci. Predlog izmena i dopuna je u tom kontekstu protivrečan, ali i u sprovođenju jednog od prioriteta MUP-a, po kome su konkursi osnovni način za postavljanje rukovodilaca.
Predlogom se uvodi mogućnost zapošljavanja bez konkursa kada je „aktom o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji predviđeno da se konkurs ne sprovodi za pojedina radna mesta“. To znači da će ministar unutrašnjih poslova odlučivati koje osobe je moguće zaposliti van redovnog postupka s obzirom na to da akt o sistematizaciji donosi on sam, a pri čemu je ovaj akt poverljive prirode.
Ovakav izuzetak omogućava zaobilazak konkursnog postupka. Time se u potpunosti narušava postojeći proces reformi upravljanja ljudskim resursima i ideja da se zapošljavanje odvija pre svega putem konkursa, prema unapred postavljenim kriterijumima.
***
Drugo, ugrožava se ustavno pravo građana na privatnost.
Predlogom se neopravdano proširuje dijapazon lica nad kojima je moguće izvršiti bezbednosnu proveru, odnosno proces prikupljanja informacija na osnovu kojih policija utvrđuje postojanje prepreka za ostvarivanje određenih prava utvrđenih zakonom: zasnivanje radnog odnosa, obuka i usavršavanje, napredovanje, držanje i nošenje oružja, pristup određenim podacima i objektima.
Predlog omogućava bezbednosnu proveru praktično svakog građanina u Srbiji, što ne može biti dozvoljeno i odstupa od svrhe sprovođenja bezbednosne provere. Subjekti bezbednosne provere, prema Predlogu, mogu biti i lica koja stanuju, rade ili borave po drugom osnovu u neposrednom okruženju lica koja se „bezbednosno štite“. Dakle, ovaj postupak se ne odnosi na osobe koje se „štite“, već na njihove komšije.
Tu postoje dve dileme. Prva je terminološka. Pojmovi „bezbednosno štite“ i „bezbednosna zaštita“ nisu isti. Prvi je daleko širi i ulazi u okvir misije policije utvrđene zakonom – „štiti i unapređuje bezbednost građana i imovine“ (član 3). Ako se Predlog tumači na taj način, to znači da svako u Srbiji može da bude subjekt bezbednosne provere, jer smo svi nečije komšije, građani smo ove zemlje ili posedujemo imovinu.
Drugi pojam je na prvi pogled uži i podrazumeva kontraobaveštajnu, preventivnu, fizičku, tehničku i medicinsku zaštitu određenih lica (predsednik, ministri, direktori tajnih službi i policije, i slično) i objekata. Međutim, postojećim pravnim okvirom Birou za koordinaciju službi bezbednosti, koji je izvan bilo kakve demokratske kontrole, omogućeno je da preporuči da se na osnovu procene ugroženosti određeno lice bezbednosno zaštiti.
U prevodu i bez obzira na terminološku nejasnoću, to znači da bilo ko u Srbiji može da bude bezbednosno zaštićen, a samim tim bezbednosna provera može da se vrši neopravdano prema svim „komšijama“.
Druga briga je suštinska. Ministarstvo unutrašnjih poslova nije u obavezi da obavesti lice pod bezbednosnom proverom, što je mimo opštih pravila. Prema Ustavu, svako ima pravo da bude obavešten o prikupljenim podacima o svojoj ličnosti u skladu sa zakonom i pravo na sudsku zaštitu zbog njihove zloupotrebe.
***
Treće, uzaludno se troši novac građana za borbu protiv korupcije i kriminala zbog protivrečnog odnosa tužilaca i policije u sprovođenju tužilačke istrage.
Već pet godina tužilaštvo vodi tužilačku istragu u kojoj policija nije funkcionalno podređena javnom tužiocu u krivičnom postupku. Ponovo se propušta prilika da se izmenama zakona preciznije uredi odnos policije i tužilaštva.
U važećem Zakonu o policiji, policijski službenik primenjuje policijska ovlašćenja po sopstvenoj inicijativi, po naređenju nadređenog službenika, po nalogu javnog tužioca ili drugog nadležnog organa, izdatom u skladu sa drugim posebnim zakonom. Na taj način se nije otklonio rizik od uticaja nadređenih na vođenje predistražnog i istražnog postupka.
Postojeće rešenje omogućava policijskom službeniku da za svoj rad u krivičnom postupku odgovara samo starešinama unutar policije, a ne tužiocu. To omogućava policajcu da u određenim slučajevima, posebno politički osetljivim kao što je Savamala, ne postupi po nalozima tužioca već svog starešine.
Problem nije samo Savamala. Prema istraživanju Udruženja tužilaca Srbije na uzorku od 200 istraga iz 10 različitih tužilaštava, tužilac je za polovinu istraga morao da interveniše kako bi policija ispunila njegov nalog, dok u 70 odsto slučajeva nije pronađen nijedan opravdan razlog za nereagovanje policije.
Dodatno, policija je po Zakoniku o krivičnom postupku dužna da postupi po zahtevu tužioca i to u roku od 24 časa od kada je primila zahtev tužioca. U praksi se ova odredba ne primenjuje, dok je sankcija u vidu predloga javnog tužioca da se pokrene disciplinski postupak protiv policijskog službenika koji nije izvršio nalog tužioca u potpunosti besmislen, jer je samo predlog, odnosno nije obavezujući.
Autor je istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP).
Peščanik.net, 06.03.2018.
