Protesti u Beogradu 8. jula 2020. Policajci u pinoj borbenoj opremi stoje ispred Turske ambasade u Beogradu.
Foto: Peščanik

Ljudi u zemlji su ispred malih ekrana tokom nedavnih protesta u centru Beograda mogli da prate različite policijske priče. Nepoznati policajci su pendrekom tukli muškarce koji su mirno sedeli na klupi u parku. Stampedo žandarma je šutirao i udarao mladića koji leži sam na ulici. Inspektor vrsnih borilačkih veština Džeki Čen je hvatao kriminalce. Prve dve priče su realnost, treća je fikcija. U fokusu ovog teksta je policijska priča u kojoj glavnu ulogu nema Džeki Čen, već policajci koji su prekomerno koristili silu tokom protesta u Beogradu.

Policijska brutalnost je stara priča u Srbiji. Stručnjaci Evropskog komiteta za prevenciju torture Saveta Evrope su još 2004. i ponovo 2007. godine bili začuđeni kako u policijskim stanicama po Srbiji vise bejzbol palice i gvozdene šipke na upadljivim mestima. Deset godina kasnije, Komitet je posle posete Srbiji zaključio da je nasilje prihvaćena praksa i deo policijske kulture. Štaviše, počinitelji se retko izvode pred sud, dok su kazne uglavnom uslovne. U tom kontekstu, upitni su dometi reforme policije u Srbiji zbog policijskog nasilja na protestu u Beogradu.

Postoje jasna pravila kako policajci treba da primenjuju silu. Zakon o policiji (čl. 68) i Pravilnik o upotrebi policijskih ovlašćenja (čl. 84) obavezuje policijske službenike da koriste silu proporcionalno pretnji, postupno, suzdržano i srazmerno, odnosno od najlakšeg prema težem sredstvu prinude i uz minimum neophodne sile i onda kada je to neophodno. Štaviše, službenom palicom se udara u predelu mišićnog tkiva tela tako da se ne uzrokuju ili prouzrokuju što je moguće blaže telesne povrede, ako ih nije moguće izbeći.

Ljudi koji su mirno sedeli na klupi i nemoćno ležali na ulici nisu pretnja koja zahteva više udaraca nogom i palicom, pa čak i iživljavanje. Čak i ako su prethodno uradili nešto loše, policijski službenici treba da budu humani i da poštuju dostojanstvo ljudskog života, posebno jer nije bilo nikakvog otpora ili napada u tim konkretnim situacijama. Postoje snimci sa protesta koji ukazuju da postupanje policajaca i primena sile nije uvek bila proporcionalna pretnji, ni srazmerna, niti da je vođeno računa da se izbegnu povrede ili da se nanesu najmanje moguće povrede.

Svako krivično delo, uključujući i zlostavljanje i mučenje, mora da se dokaže. Zato je važno da Sektor unutrašnje kontrole Ministarstva unutrašnjih poslova, tužilaštvo, Zaštitnik građana i Nacionalni preventivni mehanizam protiv torture odrade kako treba svoj deo posla. U idealnim uslovima, Odbor za odbranu i unutrašnje poslove Narodne skupštine bi trebalo da traži vanredni izveštaj od policije povodom postupanje tokom protesta. Iako je Zaštitnik građana delovao brzo i poslao tim zaposlenih na lice mesta, saopštenje koje je izdao je konfuzno.

Zaštitnik već u naslovu saopštenja zaključuje da policija nije koristila prekomernu silu, a zatim da će pojedinačni slučajevi biti ispitani. Logično se nameće pitanje kako je on uopšte zaključio da nije bilo prekomerne sile, ako svi slučajevi nisu prethodno ispitani. Konfuziju povećava i njegova tvrdnja da su tri tima na terenu utvrdila da policijski službenici nisu prekoračili ovlašćenja, ali da su članovi tih istih timova bili „očevici prekoračenja ovlašćenja policijskih službenika u nekoliko slučajeva“. Na kraju saopštenja Zaštitnik građana poziva policiju na suzdržanost i građane da ne napadaju policiju.

Postoji još jedan problematičan aspekt rada policije tokom protesta. U prethodnom periodu policija se hvalila kako primenjuje policijsko-obaveštajni model – na osnovu prikupljenih informacija donosi odluku kako će obavljati svoj posao. Iako se već nekoliko puta pokazala sposobnom da reši rizične situacije tokom poseta visokih stranih zvaničnika, povodom poslednjih protesta nameće se pitanje kako je došlo do ovako loše procene i to u momentu kada se očekuje veliko nezadovoljstvo ljudi zbog najavljenog policijskog časa i aktivnosti predsednika Republike u vezi sa Kosovom.

Loša bezbednosna procena je najverovatnije dovela do najnasilnijih demonstracija u Srbiji u prethodnih 10 godina i više. Na primer, od mitinga „Kosovo je Srbija“ iz 2008. godine. Pored toga, u zemlji nije odavno zabeležena ovolika količina napada na policijske službenike, policijska brutalnost prema demonstrantima, pri čemu se nije štedelo ni na izbacivanju metaka suzavca, čiju upotrebu moraju prethodno da odobre direktor policije i ministar unutrašnjih poslova.

Iako u ovom trenutku možda deluje besmisleno pozivati građane da prijavljuju prekomernu upotrebu sile ili pravosudne organe da rade svoj posao, to je jedini način da ostane institucionalni trag o ovim događajima. Civilno društvo ne može da zameni tužilaštvo i podnosi krivične prijave umesto njega zbog policijske brutalnosti ili da traži da se pronađu grupe koje se gađale policiju, iako to trenutno radi. Važno je da svi koji smatraju i govore da nasilje nije dozvoljeno u Srbiji, zaista nešto i urade po tom pitanju.

Autor je istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP).

Peščanik.net, 10.07.2020.