Da li bi trebalo da ministar privrede privlači investicije? I šta bi to uopšte trebalo da znači, dakle koje bi to aktivnosti podrazumevalo?
To svi rade, kaže se. Šta to tačno rade? Uzmimo najpovoljniji primer, najpovoljniji po one koji misle da bi ministri trebalo da privlače investitore, a taj je kada je nekom preduzeću u državnom vlasništvu potreban strateški partner ili investitor. Ko bi trebalo da traži partnere i investitore?
Mislim da je jasno da bi to trebalo da budu oni koji upravljaju tim preduzećem. Ministar, i ministarstvo uopšte može da bude izvor informacija ako je u prilici da ih neko traži. Ali je jasno da samo oni koji upravljaju preduzećem mogu da uđu u poslovne odnose sa investitorima.
Takođe, ovi poslednji obično prikupljaju informacije sa raznih strana, budući da moraju valjano da ocene rizik u koji se upuštaju. Naravno, država je vlasnik ili značajan akcionar, pa je njena konačna saglasnost važna, pri čemu ministar privrede igra nesumnjivu ulogu. Tako da nije neuobičajeno da zainteresovani investitori razgovaraju sa ministrima i ministarstvima, ali ono što njih privlači jeste eventualna zarada, a ona ne zavisi neposredno od ministra.
Osim ako zapravo zavisi. Jednu vrstu te zavisnosti trebalo bi – to je valjda očigledno – izbegavati. To je ona gde ministar izdaje odobrenja ili na drugi način koristi diskrecionu moć, koju naravno najpre mora da obezbedi tako što će ubediti zakonodavnu i izvršnu vlast da je takva moć neophodna kako bi se obezbedilo da bilo ko uopšte ulaže. To od ministra zapravo čini investitora.
Ponekad kritičari neoliberalizma ne razumeju zašto ministri ne bi bili ovlašćeni da ulažu novac poreskih obveznika. Razlog je u tome što poreski obveznik puni budžet prinudno, što bi trebalo da mu obezbedi odgovarajuća javna dobra, javne usluge i oblike osiguranja koja nisu rizična, osim u smislu nepredvidljivih ili promena koje se ne mogu kontrolisati. Ulaganja su, međutim, po prirodi stvari rizična i donose profit ili gubitak. Usled čega bi trebalo da pripadnu onome ko je doneo odluku o ulaganju. To nije poreski obveznik. Tako da, zapravo, ministar privrede nema nikoga u čije bi ime ulagao, osim ako ne ulaže sopstveni novac.
Ovo ne mora da se odnosi na ulaganja sa značajnim eksternim efektima, gde je reč o tome da se u osnovi privatno ulaganje u, recimo, infrastrukturne projekte ili u obrazovanje osigura novcem poreskih obveznika, jer se inače ulaganje ne isplati. To se uglavnom odnosi na javna, kapitalna, ulaganja, gde je verovatno najbolje da privatni investitori i državni budžet dele rizik, mada na koji način i u kom odnosu, to nije najjednostavniji problem.
Pre svega zato što, obično, privatni investitor zna više od državnog činovnika, tako da je najbolje, a to se po pravilu i čini, da se pozove u pomoć konkurencija i tržište investicionim ponudama. I da se javni deo u tom partnerstvu poveri administraciji, a ne političkim licima, dakle ministrima.
Drugi način na koji investitori zavise od ministara jeste po tome do koje se mere može predvideti šta će, recimo, ministar privrede da čini, što će reći koje će mere predlagati vladi i skupštini. Jer se promene propisa mogu, naravno, predvideti sa određenom verovatnoćom, ali ako su odstupanja velika, rizik ulaganja će se povećati, pa će biti i manje ulaganja, kada se sve uzme u obzir.
Ovo je, naravno, gotovo svakome jasno, osim što se ponekad misli da je ne samo moguće, već i da je potrebno da se postigne i jedno i drugo. Ne samo da se stabilizuje finansijsko i tržište kapitala, već i da se dodatno motivišu, posebnim ministarskim uslugama, pojedini investitori. To je, međutim, međusobno nesaglasno, jer ono što je pogodnost za jedne, prepreka je za druge. A i dalje ostaje činjenica da poreski obveznik nije investitor, tako da mu nije potreban ministar privrede koji sebe vidi kao investitora.
Ovde je možda prilika da se ukaže i na raširenu zabludu da je jedna ili druga vrsta podmićivanja investitora, ili kapitalista, neminovnost, jer se oni rukovode profitom kao kriterijumom investiranja. Pa će ulagati ako im se profit obeća. To je potpuno pogrešno.
Konkurencija je od koristi, a ministri i njihove subvencije su nepotrebni, upravo tamo gde postoje profitabilna ulaganja. Konkurencija u tim okolnostima obezbeđuje da se investira više, a ne manje, i da se usled toga zaradi manji, a ne veći profit. Usled toga, ministri koji privlače investicije utiču negativno na ukupnu količinu ulaganja, a obezbeđuju privučenim investitorima veći profit nego što je opravdano rizik kome se izlažu.
Ako se, dakle, o tome šta bi trebalo da radi ministar privrede malo razmisli, videće se da je potrebna prilično dalekosežna reforma razumevanje toga šta je privredna politika.
Novi magazin, 24.02.2014.
Peščanik.net, 24.02.2014.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
