Trenutno je stabilnost najvažnija tema. Potrebno je obezbediti novac za ispunjavanje javnih obaveza, a monetarne vlasti ne mogu mnogo da pomognu jer žele da očuvaju stabilnost dinara. Kako god da se nađe novac, očuvanje stabilnosti ne znači da će uslediti oporavak privrede. U nekom će se času, ipak, morati postaviti pitanje šta bi trebalo da učine privredne vlasti da bar ne stoje na putu tog oporavka? To je pitanje o potrebnim reformama.

One su bile usporene iz dva razloga. Prvo, visoke stope rasta su poslednje dve vlade isticale kao potvrdu da je tranzicija praktično završena. Tu i tamo su potrebna neke doterivanja, ali ne i temeljnije reforme. Drugo, odustalo se od ubrzanja procesa integracije, ne samo u Evropsku uniju nego i u Svetsku trgovinsku organizaciju, a oslabljene su i veze sa međunarodnim finansijskim ustanovama: prevladala je samouverenost kod nekih, “mi znamo najbolje” i skepticizam kod drugih, ne samo prema EU već prema globalizmu, neoliberalizmu i uopšte svemu što nije u nekoj neposrednoj vezi sa državnim i nacionalnim interesima, kako se to rutinski kaže, štagod da to tačno znači.

Sada se nosioci vlasti, a i pretendenti na vlast, suočavaju sa nepovoljnom ideološkom i socijalnom klimom, ali i sa činjenicom da će biti veoma teško podstaći privredni oporavak i ubrzani rast ako se ne sprovedu reforme, a sada izgleda kao da je potrebno reformisati praktično sve. Pri tome, potrebno je krenuti od realnog sagledavanja stanja stvari; a to će dovesti do bar dva zapažanja. Najpre, neće se moći mnogo postići daljim oslanjanjem na trenutne “nacionalne” i “regionalne” lidere, kako su bili nazivani, jer su to uglavnom monopoli koji će predstavljati prepreku privrednom napretku. Potom, biće potrebno da država smanji aktivizam i da sprovede reforme koje će značajno povećati ulogu tržišta. Kao što se vidi iz problema sa kojima se suočava budžet, ovo je, pored ostalog, kriza države, pa će se potrebne reforme najviše odnositi upravo na promene u javnom sektoru, a to znači da će on morati da se smanji.

Koje su, dakle, reforme potrebne? Prva se odnosi na već pomenutu vezu između poslovnih i političkih lidera. Da bi preduzetništvo došlo do izražaja, potrebno je početi voditi brigu o nagomilanim preprekama konkurenciji, a to znači da je potrebno veoma temeljno reformisati korporativni sektor. Tu nije reč samo o popravljanju i doslednijoj primeni zakona o zaštiti konkurencije, već o stvaranju uslova za otvaranje novih preduzeća i banaka i o podsticanju inovacija, jer ne samo da je malo novih preduzetnika nego je još manje novih proizvoda.

Potom će se valjda konačno uočiti do koje je mere od odlučujućeg značaja tržište Evropske unije i da će biti veoma teško vratiti privredu na put ubrzanog privrednog napretka – ako nema brzog rasta izvoza na to tržište. To podrazumeva jačanje ugovornih veza sa Evropskom unijom, a to zahteva značajnu promenu odnosa i prema neformalnom tržištu i prema korupciji i prema kvalitetu upravljanja uopšte (i prema spoljnoj politici, ali to je druga tema).

To je za početak. Ostaju reforme tržišta rada, reforma javnih preduzeća i prirodnih monopola i reforme sistema socijalnog i zdravstvenog staranja i svih drugih transfera. Potrebno je u stvari reformisati sve, kao da ništa do sada nije urađeno.

 
Blic, 01.08.2009.

Peščanik.net, 01.08.2009.