Iako je izabrana kao proevropska i reformska, Vlada prve poteze vuče u pogrešnom pravcu. Predlaže povećanje penzija, ograničavanje rada lekara i univerzitetskih profesora. To su sve antireformski potezi. Povećanje penzija bi samo podstaklo ionako visoku inflaciju i opteretilo javne finansije, a predlozi dve pomenute regulacije su tragično loše. Njima ću se ovde i baviti.
Beogradski državni univerzitet priprema odluku o zabrani rada univerzitetskih profesora sa tog univerziteta na privatnim fakultetima. To će biti moguće samo ako se dobije dozvola matičnog fakulteta i Senata univerziteta. To je pogrešan korak iz više razloga.
Prvo, niko, pa ni država i državni fakulteti nemaju pravo da zabranjuju pojedinicima šta će raditi u slobodno vreme. Drugo, to je korak koji podriva konkurenciju u sferi univerzitetskog obrazovanja. Treće, to će oslabiti, skoro uništiti državni univerzitet, a nastavićemo da ga finansiramo. Evo par reči o svakoj od te tri stvari.
Država aktom zabrane profesorima sa državnih fakulteta da predaju na privatnim grubo krši prava univerzitetskih profesora. Država treba da sprovodi zakone, a ne da ih krši. Svako ko je tuži će lako dobiti spor, ako ne ovde onda u Strazburu.
Navodi se i izgovor za ovo kršenje. Dodatni rad na privatnim fakultetima dovodi do pada kvaliteta rada na matičnim, državnim fakultetima. Izgovor je loš. Ako neko loše radi treba da bude otpušten, a ne da se zbog onih koji loše rade zabranjuje dodatni rad i onima koji dobro rade.
Kvalitet rada se može ustanoviti na osnovu višestruke evaluacije. Prema Bolonjskoj deklaraciji postoji obaveza da studenti evaluiraju rad profesora. To se naravno ne sprovodi.
Takođe, može se evaluirati rad profesora i prema objavljenim radovima, kao što se evaluira i rad naučnika u institutima. Ni ovo se naravno ne radi. A ne radi se zato što bi dobar broj profesora dobio loše ocene. Ali, vlasti znaju da evaluaciju i otpuštanje loših ne bi mogle da izvedu zbog otpora profesora, pa da bi izbegle sukob, idu linijom manjeg otpora, iako je to pogrešno.
Druga stvar je konkurencija. Univerzitetsko obrazovanje u Srbiji je vrlo loše i jedini način da se ono popravi je snažnija konkurencija državnih i privatnih fakulteta i univerziteta. Ova zabrana međutim čini suprotno, podriva konkurenciju, čime slabi i privatne i državne fakultete, a time i kvalitet proizvoda – diplomce.
Da nije zabrane, privatni fakulteti bi mogli da kupuju dopunski usluge boljih profesora sa državnih fakulteta, što bi ojačalo privatne fakultete, a time primoralo i državne da se reformišu i poboljšaju (jačajući konkurenciju za mesta nastavnika, kupujući usluge boljih profesora sa privatnih fakulteta i iz inostranstva, itd.), kako ne bi izgubili trku sa privatnim. Ovako će svaki pojedini profesor morati da se odluči gde će da radi, a potencijal boljih se neće moći iskoristiti van matičnog fakulteta.
Treće, već se iz prethodnog vidi da će ova mera oslabiti državne fakultete. Dodatno slabljenje će uslediti zato što će jedan broj profesora morati da odluči gde će da predaje, na privatnom ili državnom. I lako je pretpostaviti šta će ogromna većina kvalitetnijih nastavnika sa državnih fakulteta odlučiti – da ode na privatne. Na državnim će uglavnom ostati oni najlošiji. Bolji će otići, zato što su na privatnim fakultetima uglavnom bolje plaćeni i tretirani. A loše i sve lošije državne fakultete ćemo nastaviti da plaćamo, kao da je sa njima sve u redu.
Dakle, očito je zabrana pogrešan korak. Šta bi bio pravi? On bi bio u sasvim suprotnom pravcu.
Prvo, da se dozvoli svakome da slobodno odlučuje šta će raditi u slobodno vreme, da li će i gde prodavati svoje usluge.
Drugo, da se evaluacijom i davanjem otkaza lošim profesorima na državnim fakultetima podstakne kvalitet rada ostalih.
Treće, da studenti dobijaju vaučere, kojima će moći da se upišu i na državne i na privatne fakultete. To bi još više podstaklo konkurenciju među fakultetima.
Četvrto, da se ukine besplatno studiranje, tako što će svi studenti plaćati vaučere, a da se onima koji na vreme završavaju studijsku godinu deo vraća, svejedno da li su studirali na državnom ili privatnom fakultetu. To će podstaći drugu stranu, efikasnost studiranja, tj. studente.
Potpuno je ekvivalentna analiza i druge pogrešne odluke vlade – ograničavanja rada lekara iz državnih zdravrstvenih ustanova u privatnim, pa ovde neću trošiti prostor. I preporuke su ekvivalentne. Slobodan rad lekara gde žele, vaučeri za pacijente, kontrola rada lekara, kazne za veće prekršaje, itd.
Povrh ili pre svega, treba zakonski izjednačiti kako privatne i državne zdravstvene ustanove, tako i privatne i državne fondove osiguranja. Ostatak članka ću iskoristi za neke opštija pitanja o generalnim efektima zabrane/ograničenja.
Neko će možda primetiti da će sa pomenutim zabranom i ograničenjem, dugoročni efekat biti jačanje privatnog sektora u zdravstvu i obrazovanju. Bolji stručnjaci će odlaziti u privatni sektor, a u državnom će ostajati lošiji. To je tačno, ali će to jačanje biti manje, nego što bi bilo da postoji efikasna konkurencija iz državnog sektora.
Drugo, slabljenjem državnog sektora neće uslediti njegovo smanjivanje i eventualno zatvaranje, nego ćemo kao poreske platiše nastaviti da finansiramo državne ustanove u zdravstvu i obrazovanju, čak i kada posle niza godina ovakve politike njihove usluge postanu vrlo loše.
Jedna od stvari koja proviruje iza jedne zabrane i jednog ograničenja jeste i netrpeljivost države i državnih službenika prema privatnom sektoru. Oni te poteze nisu povukli zato što su to dobri koraci za građane, nego iz zavisti i netrpeljivosti prema privatnom sektoru. Potezi su povučeni sa očito pogrešnom računicom, da će time ojačati državni, a oslabiti privatni sektor.
Analiza, međutim, pokazuje, da će efekti biti obrnuti. Da će privatni sektor ojačati (mada manje nego što bi mogao), dok će državni oslabiti.
Ta iracionalnost i kratkovidost države i njenih službenika ne može se objasniti drugačije nego time što su na vlasti još uvek sledbenici onih koji su se tamo popeli 1945. Nekada je država mogla da zabrani delatnost u privatnom sektoru, pa se tako rešavao problem loših usluga koje država nudi. Jednostavno, niste mogli da se školujete na privatnom fakultetu i lečite u privatnoj klinici, nego ste morali da idete u državne ustanove.
I ovi bi danas to najviše voleli, ali su se danas promenile okolnosti. One u svetu nisu iste i zemlja bi brzo pala u dodatnu izolaciju, ako bi se zabranio rad u privatnom sektoru.
A „problem“ je i unutra – ovi današnji nisu došli s puškama iz šume, pa ne mogu da streljaju i otimaju. Pošto ne mogu da likvidiraju privatni sektor, hteli su da mu napakoste. Ispalo je da su ga podstakli. Toliko o stručnosti nekih ljudi iz nove vlade.
Beše li ono da jedna stranka iz sadašnje vlade govori kako je „stručnost iznad politike“. Čini mi se da je baš njihov ministar nadležan za zdravstvo. A ni onaj drugi izgleda nije bolji, kao da je i on iz te stranke.
Peščanik.net, 22.08.2008.
