Koji su izgledi da bi porazna slika o državnim finansijama mogla da dovede do promena u vladi ili čak do promene vlade? Mali. Zašto?

Najpre zato što nezadovoljstvo radom vlade i pojedinim njenim, neidentifikovanim, ministrima izražavaju predsednik države i najveće partije u vladajućoj koaliciji, predsedik same te vlade, i dvojica od njenih potpredsednika, koji su istovremeno i predsednici partija koje učestvuju u vladi. Budući da se oni ne osećaju odgovornim, potpuno je nejasno kako će oni da prebace odgovonost na članove vlade iz sopstvenih partija. A drugih praktično i nema.

Pored toga, nema naznaka da postoji stvarna namera da se promeni način ponašanja. Jer, u isto vreme, iznosi se predlog budžeta za sledeću godinu, a da rebalans budžeta za tekuću godinu nije završen. Kako se mogu planirati izdaci za sledeću godinu a da se, praktično, još ne zna ni budžet ove koja je pri kraju? O realizaciji ovogodišnjeg budžeta i da ne govorimo. Nema sumnje da postoje objašnjenja i opravdanja za takvu politiku budžeta, kao što, već se vidi iz izjava pojedinih ministara, niko ne misli da je način na koji se troše državne pare u neskladu sa uobičajenim i ustaljenim navikama i ponašanjem.

Prema tome, zašto menjati ministre ili rekonstruisati vladu ako se ne teži promeni ponašanja i navika? Koliko se može videti iz izjava šefova partija i nosilaca najviše vlasti, oni nisu iznenađeni stanjem stvari. I zaista, teško je poverovati da sa načinom vladanja nisu upoznati ljudi koji su na vlasti već dugi niz godina. Tako da ono što je sada izašlo na videlo jeste ono što je svima već bilo poznato: to je naprosto način na koji se vlada. Štaviše, budući da sistem nije tu od juče, može se osnovano zaključiti da su se ljudi koji su na vlasti trudili da vlast steknu upravo zato da bi koristili sredstva vladanja na način koji je sada izašao na svetlo dana.

Pod kojim bi uslovima, ipak, moglo da dođe do rekonstrukcije vlade? Ukoliko bi došlo do toga da bi trebalo da se spašavaju oni na najvišim položajima ili ako bi postojala opasnost da bi se mogli izgubiti izbori, pogotovo ako bi bili prevremeni. Izgledi i za jedno i za drugo su mali. U ranijim slučajevima pozivima da se ili smanji broj ministara ili da se rekonstruiše vlada nije se postiglo ništa upravo zato što je rizik od gubitka vlasti bio mali. Koliko je suditi po ponašanju, evo kada je reč i o budžetima za ovu i sledeću godinu, stabilnost vlade nije ni ovoga puta posebno ugrožena.

Konačno, zahtevi za rekonstrukciju vlade neće doneti ništa iz još dva razloga. Prvo, zato što bi se otvorilo pitanje rekonfiguracije vladajuće koalicije, a za to nema trenutno interesa i volje. Drugo, rekonstruisana bi vlada imala obavezu da promeni način na koji se vlada – da promeni pravila i ponašanje. Za to pogotovo nema ni spremnosti niti interesa. U demokratijama, opasnost da se izgubi vlast vodi spremnosti da se sprovode reforme i da se menja ponašanje. Dogod se vlasti osećaju sigurne, ne rekonstrišu se ni vlade niti ponašanja.

 
Blic, 05.12.2009.

Peščanik.net, 05.12.2009.