Predsednika Obamu ne možete sprečiti da pokušava da pruži ruku prijateljstva republikancima – to je u njegovoj prirodi. Tokom govora koji je održao u četvrtak uveče, Obama je pokušao da izvede dva odvojena manevra – podsećajući republikance na podršku koju su davali podsticajnim merama u prošlosti, i prihvatajući da mu se oni protive u dobroj nameri.„Ja shvatam da neki od vas imaju drugačije stavove o tome kako da ojačamo ekonomiju“, rekao je on. „Neki od vas iskreno veruju da je jedino rešenje naših ekonomskih problema da jednostavno ukinemo najveći deo budžetske potrošnje i eliminišemo najveći deo regulative koju je donela vlada.“
Ovo je bio uspešan retorički potez. Bilo je jasno da su se republikanci osećali neprijatno kada ih je predsednik pozivao da se ponašaju razumno i da mu pomognu da pogura ekonomski razvoj. Na osnovu umerenog odgovora Džona Bejnera, predsednika Predstavničkog doma, može se zaključiti da postoje velike šanse da jedan broj republikanaca podrži bar neke aspekte Obaminog plana za podsticanje posrnule ekonomije vrednog 447 milijardi dolara. Ako i ne podrže predložena ulaganja u infrastrukuru, možda će prihvatiti njegove olakšice za poreze i doprinose.
Međutim, da li je ono što je Obama rekao zapravo istina? Da li su republikanci stvarno iskreni u svom stavu da je jedini način da se ponovo pokrene ekonomski razvoj i smanji nezaposlenost – smanjenje potrošnje i regulative? Ili je pak u pitanju cinična strategija – što je opšte uverenje republikanaca – sa ciljem da ekonomija ostane što slabija u 2012. godini, u nadi da će tako pobediti Obamu na sledećim izborima
Evidentno je da je stav koji republikanci trenutno zastupaju ekscentričan sa stanovišta ekonomije. Ako otvorite bilo koji udžbenik ekonomije, naićićete na objašnjenje kako država odgovara na ciklične padove kroz privremenu deficitarnu potrošnju. Po Džonu Mejnardu Kejnsu, podizanje ukupne potražnje povećava rast BDP-a i smanjuje stopu nezaposlenosti. Nasuprot tome, smanjenje budžetske potrošnje tokom perioda usporenog ekonomskog razvoja najčešće samo pogoršava situaciju. Možda postoje okolnosti u kojima privremena potrošnja nije moguća, ili gde smanjenje budžetske potrošnje ne proizvodi tipične efekte redukcije poslovnih aktivnosti i rasta. Međutim, u iscrpnom istraživanju koje je prošle godine sproveo Međunarodni monetarni fond, zaključeno je da „fiskalna konsolidacija“ najčešće ima predvidive posledice: smanjenje BDP-a i povećanje stope nezaposlenosti.
Ova činjenica je opšteprihvaćena od strane ekonomista, uključujući i veliki broj onih koji pripadaju konzervativnoj struji. Mark Zandi, glavni ekonomista kompanije Moody’s Analytics, koji je bio Džon MekKejnov ekonomski savetnik, smatra da je Obamin zakon o stimulisanju privredne aktivnosti, usvojen 2009. godine, sprečio da nezaposlenost poraste za dodatnih dva procenta. On je takođe izjavio da bi predsednikov novi predlog povećao BDP za 2 procenta i smanjio broj nezaposlenih za 1.9 miliona. Ekonomisti raspravljaju o efektu fiskalnog multiplikatora različitih formi državne potrošnje, ali ne i o tome da li ovakva politika donosi rezultate. Jedini ljudi koji tvrde da podsticajne mere u stvari ne podstiču ekonomiju su političari koji pripadaju republikanskoj stranci.
Konzervativni političari koji odbacuju ekonomski konsenzus mogu se grupisati u tri opšte kategorije: fundamentalisti, cinici, i ovce. Fundamentalisti nastupaju sa ideoloških pozicija i ima ih više vrsta. Oni primitivniji su više naklonjeni Huveru nego Kejnsu, ili, u nekim slučajevima, Bogu nego Huveru. Rik Peri, guverner Teksasa i predsednički kandidat, veruje da je cilj ekonomske krize da nas vrati „biblijskim principima“. Na pitanje koje su mu postavili novinari tokom izborne kampanje o tome kako bi stvarao nova radna mesta da je na mestu predsednika države, Peri je odgovorio: „Tokom predsedničkog madata Perija neće biti podsticajnih mera. Neče se potrošiti sav novac.“ Ovo je dosta dobro sažet neznalački stav pripadnika Pokreta čajanka (Tea Party movement) – da svaka vrsta državne potrošnje uvek čini stvari još gorim na svakom planu.
Ovo ne znači da je svako ko odbacuje Obamine podsticajne mere nužno i neznalica. Ne može se reći da svi libertarijanci i oni koji naginju ka libertarijanizmu nužno veruju da podsticajne mere neće doprineti ekonomskom rastu; oni samo brinu da će ove mere u isto vreme povećati državni aparat, i da se on nikada neće smanjiti. Ali njima ne smeta smanjenje poreza koje je deo podsticajnih mera, a koje smanjuje količinu sredstava koja su na raspolaganju vladi. Na primer, republikanac Pol Rajan, predsednik budžetskog odbora Predstavničkog doma, koji bi da saseče državni aparat,tvrdio je da je podsticajna potrošnja samo prolazno podizanje nivoa šećera u krvi, od koga nema dugoročne ekonomske koristi.
Nasuprot tome, cinici ne nude bilo kakvu vrstu ekonomske analize. Oni jednostavno odbacuju bilo šta što predsednik Obama predloži. Sada već besmrtnim rečima republikanskog senatskog lidera Miča MekKonela: „Najvažnija stvar koju mi želimo da postignemo jeste da Obama bude predsednik samo u jednom mandatu.“ MekKonel, kao i Bejner i lider republikanske većine u Predstavničkom domu Erik Kantor, rado su glasali za zakon o podsticajnim merama koji je Džorž V. Buš predložio 2008. godine, a koji je bio vredan 152 milijarde dolara. Tada su do određene mere osećali odgovornost za ekonomiju. Sada je to Obamin problem. Mit Romni se dovoljno razume u finansije da bi shvatio kako bi smanjenje potrošnje podiglo stopu nezaposlenosti. Ali on takođe zna da je bolje takmičiti se sa Obamom za predsednički mandat ako je stopa nezaposlenosti 9 procenata, nego takmičiti se sa Obamom za predsednički mandat ako je stopa nezaposlenosti 8 procenata.
Realno gledano, iza ekonomskih stavova najvećeg broja republikanaca ne stoje isključivo ideološki ili politički razlozi, već i imperativ stada – ne skretati sa linije i slušati naredbe svojih vođa. Od ukupnog broja članova Kongresa 2008. godine, 85% je glasalo za Bušov zakon o podsticajnim merama, koji je bio manji po dolarskoj vrednosti, ali u načelu isti kao i Obamin. Smatrati da ovi ljudi imaju stav o tome da li će Obamin plan zapošljavanja biti uspešan ili ne, značilo bi davati im previše na značaju. Jedina radna mesta o kojima oni razmišljaju su njihova sopstvena.
Jacob Weisberg, Slate, 09.09.2011.
Prevela Bojana Obradović
Peščanik.net, 15.09.2011.
