Petak 06. juli 2012. godine je srećan dan za Katalina Vojku. Razbacani poslanik se, dobro raspoložen, izvalio u poslaničkoj klupi i podigao obe ruke prilikom glasanja, kao da ovim gestom želi da objedini sve povrede zakona proteklih nedelja. Vojku je početkom godine prvostepeni sud osudio na pet godina zatvora. Poslanika socijaldemokratske partije (PSD) sud je proglasio krivim za podmićivanje sudija za šta je od svojih „klijenata“ dobio 200.000 evra.
I poslanik Sergi Andon (Konzervativna Partija) ovog petka samouverenije korača hodnicima bivše Čaušeskuove palate. Odbor za sprečavanje sukoba interesa (ANI) je još pre pola godine zahtevao njegovo isključenje iz parlamenta zbog nespojivosti javne funkcije i privatnih interesa. Odluku je potvrdio i najviši sud Rumunije. To, međutim, ne brine Andona ni njegove kolege jer je komisija za pravosuđe odbacila izvršenje odluke ANI-ja.
Činjenica da se danas suspenduje predsednik države ispunjava Andona i Vojku velikim zadovoljstvom – od danas će mirnije spavati. Trajan Basesku je već ranije raskinuo pakt sa oligrahijom i to najkasnije 2007. godine kada je objavio pismo koje je dobio od bivšeg premijera Tariceanua. Tariceanu u pismu moli Baseskua da iskoristi svoj uticaj na sudije u procesu protiv Tariceanuovog poslovnog partnera, najbogatijeg čoveka Rumunije, Dina Patricija. Parlament je tada suspendovao Baseskua ali je on preživeo referendum. Ovaj put se čini da će predsednik morati konačno da ode. Njegova popularnost među građanima je drastično opala nakon donošenja mera štednje tokom 2010. godine.
Razumljivo je što prosečni Rumun, koji živi ili na granici siromaštva ili ispod nje, pokazuje malo razumevanja za makroekonomske mere. Ono što ga najviše interesuje jeste njegov životni standard, dok su demokratske vrednosti pitanje drugog ranga. U kolektivnom sećanju sa nostalgijom se gleda na eru socijalne sigurnosti pod komunistima. Nije ni čudo što se u anketi iz 2010. godine 41 odsto ispitanika izjasnilo da ponovo želi Čaušeskua za predsednika.
Trajan Basesku je tokom perioda provedenog na vlasti učinio veliki broj grešaka. Bivši kapetan (tokom osamdesetih bio je kapetan na rumunskim trgovačkim brodovima) je čovek autoritarnog ponašanja, što ga je i učinilo veoma popularnim u ovom konzervativnom, autoritetu sklonom društvu. Kada je najavio mere štednje odjednom je izgledalo da se pretvara u još uvek nezaboravljenog Čauseskua, onog tiranina zbog koga su Rumuni tokom osamdesetih gladovali i smrzavali se. Tako da opoziciji, zajedno sa njenim saveznicima, medijskim mogulima, nije teško palo da Baseskua ocrne kao diktatora – čak iako se to odnosilo, što je danas očigledno, na „sopstvenu sliku u ogledalu“.
Predsednik nije kriv za povredu ustava jer bi samo to opravdalo njegovo smenu. Baseskuova jedina krivica je ta što je podržavao one snage, kao što je bivša ministarka pravde Monika Makovei, koje su pokušavale da izgrade nezavisno sudstvo.
Zato je omražen među svim partijama, pa i u redovima svoje Liberalno-Demokratske Partije (PDL), iako ga ona zvanično podržava. Mnogi poslanici iz PDL-a nisu zaboravili da su tokom proteklih godina i protiv njih pokretane istrage, vođeni procesi i izricane presude. Sve rumunske partije ujedinjene su u odbacivanju reformisanog sudskog sistema. Klasifikovati vladu i opoziciju prema ideološkim stavovima na levicu i desnicu, kako to čine zapadni mediji, može stvoriti zabunu. Socijaldemokratska partija premijera Viktora Ponte ustvari je najjače udruženje oligarhijskih interesa u zemlji. Partija, koja je sa svojim osnivačem, staljinističkim aparatčikom Jonom Ilieskuom, već tokom devedesetih položila temelje današnje Rumunije, pri čemu su stare strukture u velikoj meri ostale netaknute a njihovi predstavnici se i dalje besramno i nezajažljivo bogate – na teret države i građana Rumunije.
Kako je za samo dva meseca došlo do najveće političke krize u poslednjih dvadeset godina? Kada je koalicija USL (Pontin savez) zbog prebega nekih poslanika iz bivše vladajuće partije PDL-a stekla većinu i u Senatu i u Skupštini, ništa nije ukazivalo da će doći do parlamentarnog državnog udara. Na lokalnim izborima početkom juna PDL je u najvećoj meri zbog programa štednje doživeo veliki poraz, a Pontin savez veliki uspeh. Onda je usledio jedan udarac za drugim.
Prvo je Rumunski kulturni institut (ICR) hitnom uredbom stavljen pod nadležnost Senata umesto Predsednika, što je učinjeno brzo i netransparentno iako je sam Kulturni institut do sada bio jedna od retkih rumunskih institucija koja je funkcionisala transparentno.
Uredba je van ikakve sumnje usmerena protiv direktora instituta bliskog Basesku, Horia-Romana Patapievicia, uglednog književnika, fizičara i filozofa, ali isto tako i protiv moderne proevropske orijentacije instituta a u korist zadrte, nacionalističke i nepotističke predstave o kulturnoj politici kako je bedno formuslisan tekst uredbe objašnjava: „U budućnosti ICR se više neće obraćati evropskoj publici već Rumunima u dijaspori.“
Odluka je bila šok za kulturnu scenu i ujedinila je čak i suprostavljene tabore. Umetnici, pisci i intelektualci protestuju, od Kristiana Munđua do Mirčee Kartareskua, a i Herta Miler se pismom obratila Senatu, ali bez uspeha.
Istovremeno je otpušten i Dorin Dobrincu, šef Nacionalnog Arhiva, jer nije obezbedio nikada postojeću transparentost dosijea; a prilikom nove raspodele mesta u upravnom odboru državne televizije ponovo nije zastupljena opozicija.
Zašto su u tako kratkom roku Ponta i i negov USL suspendovali predsednika i u toj meri zaoštrili situaciju? Da li je reč o tome ko će predstavljati zemlju na sastancima u Briselu? Ili Ponta želi da skrene pažnju sa plagijata svog doktorskog rada u kome se nalaze najmanje 85 copy-paste strane?
Pravi razlog restauracije po hitnom postupku jeste presuda protiv bivšeg premijera Adriana Nastasea. Dve godine zatvora za nekada najmoćnijeg čoveka u Rumuniji i Pontinog političkog oca – to je neoprostiva greška. Brzinom vetra i „primitivnim metodama“, kako sam Ponta priznaje, tokom samo jedne nedelje stvorene su pretpostavke za smenu Baseskua, jer je on bio jedini koji je mogao sprečiti planirani napad na pravosuđe, koje je jednostavno postalo previše nezavisno.
Plagijator Ponta na optužbe iz Brisela reaguje sa dozom drskosti: „Da nismo mi nečija kolonija?“ Njegove partijske kolege optužuju opozicione političare i novinare da kleveću zemlju u inostranstvu i nekima od njih i prete pokretanjem istrage, kao novinarki Karmen Valici sa rumunskog radija.
„Ne želimo da živimo u zemlji u kojoj će korumpirani i autoritarni političari odlučivati o našoj sudbini donoseći mere koje iznova i na gnusan način krše zakon“, pišu intelektualci Andrei Plesu i Gabriel Licanu u otvorenom pismu. Katalin Vojka i Sergiu Andon će u ovoj zemlji sigurno bolje živeti, jer konačno mogu mirno da spavaju.
Jan Koneffke, rumunski pisac sa prebivalištem u Beču i Bukureštu. Njegov roman „Sedam života Feliksa Kanmahera“, u Nemačkoj je 2011. objavila izdavačka kuća DuMont.
TAZ, 11.07.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 17.07.2012.
