David Albahari: “…Ako uzmemo zid koji su Izraelci podigli oko Gaze, njime su ipak zaustavili samoubilačke napade.”
Novinarka: “Građenje zidova je ludost, isto kao i u Berlinu posle rata.”
David Albahari: “Istina je, ali ponekad je možda potrebno,  da bi se sprečilo nešto još gore.”
(Subotnji dodatak Dnevnika, Ljubljana, str. 19, 08.09.2012)

Žiga Turk, slovenački ministar za kulturu, obrazovanje, nauku i sport, navodeći postupke za realizaciju teza koje je izložio u jednom javnom govoru: “1. Jasno i glasno, bez ulepšavanja i izgovora, osudimo revoluciju. To je bila greška, i dvostruka greška je bila to raditi za vreme okupacije. 2. Da damo otadžbinsko pravo i moralnim temeljima pripadnosti, poštovanja i svetosti i na tome gradimo stvari koje povezuju društvo i krote sektaštvo i egoizam. 3. Da jedan drugome priznamo da smo dobri ljudi, koji imaju drugačije vrednosti kojima se dobrota meri, ali bismo mogli raditi zajedno.”
(Subotnji dodatak Dela, str.  28, 08.09.2012)

Boris Pahor, najveći živi slovenački književnik, poznati antifašista, ušao nedavno u stotu godinu; živi u Trstu: “…Jer sam rekao, kada su tamo (u Piranu, prim. S.S.) izabrali Crnca za gradonačelnika, da mi ništa ne smeta boja kože, nego to što nije autohton. Zamerili su mi da sam rasista. Kakav rasista, ni nacionalista nisam, jer sam rekao da su mogli, ako već nisu imali Slovenca, izabrati nekoga iz autohtone italijanske manjine.”
(Subotnji dodatak Večera, str. 12, 08.09.2012)

Prvo što može primetiti objektivni čitalac, jeste da očigledno uzimam overdozu medija u jutarnjim satima: i kafe otrovnjače, dodajem, da aspirine i ne pominjem. Drugim rečima, sama sam kriva za autodestruktivne postupke. Na one spolja još reagujem. Priznaćete ipak da revizija fašizma, hladnog rata i rasizma od strane tri ugledna imena u malom kulturnom i medijskom prostoru jeste malo prejaka jutarnja subotnja doza. David Albahari je upravo dobio međunarodnu nagradu Vilenica, ove godine sa tematskom oznakom “nomadizam”. Preko zida, nazdravlje. Žiga Turk je ministar. Boris Pahor je živa književna legenda.

To što pisci na Vilenici nisu (javno) voleli neke druge ministrove izjave, ne spasava Albaharija. To što su ministar i stari pisac na dve političke obale što se tiče otpora prema fašizmu, ne spasava nijednoga. I stvar je, pri tome, savršeno jednostavna: svi su mislili da su toliko talentovani, ugledni i moćni, da mogu sebi dopustiti reviziju uma. Pod “umom” podrazumevam ne rastegljive umne sposobnosti, već tradiciju razuma, pre svega i istorijski evropsku, a zatim srećno dopunjenu mnogim drugim razumskim kulturama. Podrazumevam i odgovarajuće neizbežno temeljno obrazovanje, poštovanje racionalističke tradicije koja je još uvek u osnovi celokupnog ljudskog tehničkog napretka, i osnovno poštovanje ljudskih prava – minimum, dakle, nešto što bi na kraju osnovne škole moralo biti zajedničko znanje većine klinaca na ovome svetu – sa obe strane zida, svake boje kože, kakve god da im mrcine jesu roditelji i bili pretci.

U svakome slučaju, tešenje knjigama dva pomenuta autora izgleda kao najteže zamislivo rešenje: treba ih ostaviti za udaljeniju, zaboravniju budućnost. No šta sada? Prvo, da se izbegne ona grupa “dobrih ljudi” za koje bi ostali, koji nisu iz istih vrednosti, očito morali raditi. Drugo, možda ne bi bilo loše utvrditi gde se uopšte nalazi um. Manje-više posvuda, još uvek, htela bih da verujem – recimo u zatvoru u Moskvi, pred odlazak na prinudni rad (u Sibir?) onih devojaka koje je Žižek izvoleo nazvati “poslednjim” u tradiciji ruskih intelektualnih pobunjenika. Ja bih rekla da ipak nisu, nasuprot globalnom učitelju nove banalnosti. Da li potraga za umom nužno mora da znači odlazak, povlačenje u druga područja znanja i informacija? Nikako – samo treba bez prestanka proveravati, obnavljati, popunjavati i ispravljati mape čitanja i znanja, koliko da proverimo koliko potpuno zalutalih jurca glavnim putevima.

Peščanik.net, 13.09.2012.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.