Pedeset deveti rođendan je sigurno bio posebno srećan dan za Putina. Dvadeset četvrtog septembra, predsednik Dmitrij Medvedev je izjavio da se povlači da bi Putin mogao da bude predsednički kandidat Jedinstvene Rusije na izborima u martu sledeće godine. To znači da postoje velike šanse da Putin – koji teško da će imati ubedljivog protivnika – bude na čelu Kremlja do 2024, kada će napuniti 72 godine. Toliko su približno imali i njegovi prethodnici tokom sovjetske ere. Ali možda je Putinova radost preuranjena.
Za početak, Putinova odluka da sebe proklamuje za predsedničkog kandidata neznatno pre izbora predstavlja riskantan politički potez. Čini se da Medvedev nije naročito zadovoljan ovim planom. U svom obraćanju kongresu Jedinstvene Rusije, u kome je najavio povlačenje, Medvedev je nagovestio da je ovu odluku doneo zajedno sa Putinom još 2007. godine; Putin je, pak, obećao kongresu da će Medvedeva imenovati za premijera nakon što postane predsednik. Međutim, samo dva dana kasnije, Medvedev je jasno iskazao svoje nezadovoljstvo, kada je na sastanku predsedničke Komisije za modernizaciju otpustio ministra finansija Alekseja Kudrina, bliskog Putinovog saradnika.
Kada je Medvedev najavio svoje povlačenje iz predsedničke trke, Kudrin se nalazio u Vašingtonu na sastancima u Međunarodnom monetarnom fondu. Očigledno zatečen, sopštio je novinarima da neće moći da bude ministar u vladi Medvedeva zbog njihovih neslaganja oko politike trošenja državnog novca. Medvedev je na to odgovorio tako što je Kudrinu stavio do znanja da su njegove izjave u Vašingtonu bile „neprikladne i neoprostive“, i zatražio mu da podnese ostavku. Kada je Kudrin odgovorio da prvo mora da se konsultuje sa premijerom Putinom, Medvedev je oštro odgovorio: „Možete da se konsultujete sa kim god želite, uključujući i premijera, ali dok sam ja predsednik, ja donosim ovakve odluke.“
Ovaj potez Medvedeva navodi na zaključak da je bezbolna tranzicija ka predsedničkom mandatu Putina malo verovatna. Za početak, Medvedev je ignorisao činjenicu da nema formalne ingerencije da smeni Kudrina. Po ruskom ustavu, predsednik imenuje i otpušta ministre „na predlog premijera“. Ovo znači da je smenu ministra trebalo da inicira Putin. Sa svoje strane, Putin je – u želji da izbegne dalji konflikt – na brzinu doneo naknadnu uredbu, te je Kudrin formalno smenjen istog dana. Ali Putin je isto tako više puta u javnosti izjavio da će Kudrin ostati u vladi. Osim toga, Kudrina smatraju za vrlo važnu ličnost u Kremlju, jer je cenjen u i Rusiji i na Zapadu, kao i zbog dugogodišnjih bliskih veza sa Putinom. (Kliford Gadi iz Brookings instituta smatra da su Putin i Kudrin toliko bliski da im je dao nadimak Pudrin.)
Jedino što možemo da zaključimo jeste da je ovaj smeli i neuobičajeni potez protiv Putina bio podstaknut javnim poniženjem koje je Medvedev doživeo 24. septembra. Takođe, nasuprot izjavama datim tokom partijskog kongresa, Medvedev poslednjih nekoliko meseci nije krio svoju ambiciju da obnovi predsednički mandat. U intervjuu koji je dao za Financial Times 19. juna, na pitanje da li planira da se kandiduje za drugi mandat, Medvedev je odgovorio da „svaki politički lider na položaju predsednika jednostavno mora želeti da se kandiduje za drugi mandat“.
Iako su mnogi analitičari Medvedeva prikazivali kao Putinovog klona koji je sve vreme samo grejao predsedničku stolicu dok Putin ne odluči ponovo u nju da sedne, Medvedev se više nego jednom javno sukobio sa Putinom.
Kada je, na primer, u decembru 2010. upitan za mišljenje o članovima liberalne opozicije, koji su neposredno pre toga osnovali Narodnu partiju slobode, Putin je bio otrovan u svojoj osudi. Nasuprot tome, Medvedev je branio pravo opozicije da iznese svoj politički stav: „To su javne ličnosti u našoj politici. Građani imaju različite stavove kada su oni u pitanju. Svako od njih ima svoje glasače.“ Kasnije se ispostavilo da Narodnoj partiji slobode nije bilo dozvoljeno da se registruje za parlamentarne izbore 4. decembra, pa su njene vođe – Boris Nemcov, Mihail Kasjanov, Vladimir Rižkov i Vladimir Milov – pozvali svoje pristalice da glasaju protiv svih kandidata, kako bi pokazali svoje neslaganje sa političkim monopolom Kremlja. (U ovom trenutku, Putinova Jedinstvena Rusija kontroliše 315 poslaničkih mandata u Ruskoj Dumi, dok Komunistička partija, Liberalno-Demokratska partija i Pravedna Rusija imaju samo 57, 40 i 38 mesta u parlamentu.)
Istog meseca, Putin je optužio bivšeg oligarha Mihaila Hodorkovskog, koji je moskovskom sudu podneo žalbu na drugu presudu koja je protiv njega doneta, da je ubica, i izjavio da „lopov treba da ostane u zatvoru“. Medvedev je reagovao javnom kritikom premijera: „Sasvim je jasno da ni predsednik, niti bilo koji drugi državni službenik, nema pravo da iznosi svoj stav o ovom sudskom postupku, ili bilo kom drugom sudskom postupku, pre nego što se sud izjasni o krivici.“ Nasuprot Putinu, koji Hodorkovskog smatra za svog najvećeg neprijatelja (najvećim delom zato što je Hodorkovski finansirao opozicione partije 2003), Medvedev je više puta izjavljivao da puštanje Hodorkovskog da se brani sa slobode „ne bi predstavljalo nikakvu opasnost po društvo“. (Iako još uvek nije iskoristio moć predsedničke funkcije da osigura pravedan i nezavistan rad sudstva kada je u pitanju ovaj slučaj.)
U martu ove godine, nakon što je Putin izneo svoje neslaganje sa rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kojom je odobrena vojna intervencija u Libiji, uporedivši je sa pozivom na „srednjevekovni krstaški pohod“, Medvedev se odlučio da ga još jednom javno kritikuje: „Ni pod kojim uslovima nije prihvatljivo koristiti izraze koji u suštini vode ka sukobu civilizacija, kao što je krstaški pohod i slično.“ Pod pokroviteljstvom Medvedeva, Rusija se uzdržala od glasanja o ovoj rezoluciji, i time otvorila put vojnoj akciji NATO pakta.
Kao što primećuje Aleksej Venediktov, glavni i odgovorni urednik Radija Eho Moskve: „Ovakvih nesuglasica među njima bilo je mnogo. Oni imaju drugačije stilove ponašanja. Jedan od njih stasao je kao oficir u doba Brežnjeva, a drugi kao advokat u doba Gorbačova. Ti ljudi imaju različite poglede na svet.“ Venediktov smatra da je Putin odlučio da se ponovo kandiduje jer je osetio da se lojalnost Medvedeva krnji: „što bi značilo ili postavljanje nove ličnosti na mesto predsednika za narednih šest godina kako bi lojalnost krenula od nule – nekoga ko za svaki potez odgovara Putinu, ili da sam Putin ponovo zauzme predsedničko mesto.“
I zaista, Medvedev izgleda sumnja u Putinovo obećanje da će ga imenovati za premijera. U svojoj osudi Kudrina, on je besno izjavio da „tako nešto poput nove vlade, tj. one koju će formirati novi predsednik 2012. godine, ne postoji. Niko nije dobio pozivnicu da postane član.“ U međuvremenu, Medvedev može nastaviti da stvara probleme. Kao što primećuje ruski politički analitičar Pavel Felgenhauer: „Predsednik gubitnik teoretski još uvek može da krene u napad na Putina, koristeći ogromnu moć koncentrisanu u Kremlju.“ Nakon povratka na predsedničko mesto (ako sve bude išlo po planu), Putin bi se mogao suočiti i sa većim izazovima. Podrška Putinu – iako se još uvek može smatrati visokom po zapadnim standardima – po septembarskom istraživanju ruskog Levada centra opala je za deset procenata u poređenju sa prošlom godinom, na 68%. (Podrška Medvedevu iznosila je 62%). U slučaju da ruska ekonomija nastavi da stagnira, a standard građana opada, podrška Putinu mogla bi drastično da opadne.
Međunarodni monetarni fond je nedavno izneo predviđanja da će ruska privreda u 2011. i 2012. rasti sporije nego što je ranije predviđano, budući da su se prognoze za kretanje cena nafte pogoršale, dok kapital nastavlja da napušta zemlju. Zavisnost Rusije od prirodnih resursa, njena u velikoj meri zastarela privredna infrastruktura, kao i loša poslovna klima, nastaviće da ugrožavaju njen ekonomski razvoj. Pored toga, korupcija nastavlja da razdire birokratiju na svim nivoima, pri čemu Putin ne pokazuje nikakvu nameru da se pozabavi ovim problemom.
U nedavnom intervjuu za Eho Moskve, Genadi Gudkov, penzionisani pukovnik FSB-a (Federalne službe bezbednosti Ruske Federacije), koji je trenutno na funkciji zamenika predsednika parlamentarnog odbora za bezbednost, predvideo je da će doći do ozbiljne krize već tokom prvih par godina Putinovog predsedničkog mandata – krize koja bi mogla, nagovestio je on, navesti tradicionalno pasivan ruski narod da izađe na ulice. (U januaru 2005, širom zemlje došlo je do masovnih protesta penzionera protiv Putina zbog smanjenja penzija).
Zapadni lideri su se najvećim delom uzdali u to da će 2012. za predsednika biti izabran Medvedev, jer je on pokazao više volje nego Putin za saradnju po velikom broju pitanja. Sada je očigledno da zapadni lideri neće imati izbora, osim da se okrenu Putinu. To ih, nadajmo se, neće sprečiti da nastave da vrše pritisak kada su u pitanju ljudska prava u Rusiji. Putinov rođendan pada na isti dan kada je pre pet godina ubijena čuvena ruska novinarka Ana Politkovska, žestok i hrabar kritičar tadašnjeg predsednika Putina, koji je nakon ubistva govorio o njoj sa nipodaštavanjem. Iako su ruske vlasti podigle optužnicu protiv navodnog ubice (očekuje se da novo suđenje počne u toku sledećih par meseci), mnogo važnije pitanje – ko je naručio ubistvo – još uvek nije rasvetljeno.
Interesantno je primetiti da najnovije istraživanje Levada centra o slučaju Politkovske, koje je javnosti predstavljeno ove nedelje, pokazuje da više od 50% ispitanika veruje da naručilac ubistva nikada neće biti pronađen, dok jedan od četiri ispitanika veruje da iza ubistva stoje ruske službe bezbednosti, Putinovo glavno uporište unutar vladajuće elite. Iz ovakvih odgovora možemo zaključiti da građani Rusije nisu neupućeni ili naivni kada je u pitanju vlast u njihovoj zemlji – oni su samo fatalisti. A pobune širom arapskog sveta su nam pokazale da fatalizam ne mora nužno biti trajno stanje.
Amy Knight, The New York Review of Books, 07.10.2011.
Prevela Bojana Obradović
Peščanik.net, 11.10.2011.
