Ništa lepše od zabune: tražeći zgodno mesto za odmor u dugoj vožnji, izabrali smo Rotenburg pored reke Tauber u Frankovskoj Bavarskoj, pre svega zbog mogućne veze sa izvesnim Karlom, grofom of Rotenburga, koji sa latinskim prevodom svog imena Rubricastellanus (“iz crvenoga grada”) prevodi na latinski stripove o Asteriksu francuskih autora Iderzoa i Goskinija. Ništa od toga: grof od Rotenburga potiče iz porodice koja je imala u posedu grad Rotenburga na Odri: posle Drugog svetskog rata je grad pripao Poljskoj, i danas nosi ime Červjensk – “Crvengrad”. Od imanja Rotenburgovih su ostala dva stuba na ulaznoj kapiji. Mladi grof je prvo bio oduševljen muzikom, onda je studirao evangelističku teologiju u Hajdelbergu, a onda se rastao sa verom i posvetio svoj život prevođenju sa latinskog popularnih dela. Pre svega stripova, i ubrzanom nestandardnom poučavanju klasičnih jezika – ukratko, pametnoj popularizaciji klasičnog obrazovanja. Danas živi u Ahenu. Sve je dakle bilo pogrešno, ali smo se ipak zaustavili u drugome Crvengradu, spremni za prijatno veče i čitanje upravo kupljene tri knjige Asteriksa na latinskom koje su nedostajale u kućnoj kolekciji.

No ovaj, neuporedivo poznatiji Rotenburg je za posetioca imao veće zahteve. Prvo, to je jedno od veoma starih turističkih središta, koje je postalo popularno još u devetnaestom veku, kada su ga otkrili romantičari, slikari i pisci. Mnogo pre toga je bio i nezavisni carski grad, ali je u tridesetogodišnjem ratu (sedamnaesti vek) opljačkan i uništen, a zatim ga je dokrajčila kuga: tako se Rotenburg očuvao kao srednjevekovni gradić, zamrznut u vremenu, sve dok ga nije ponovo otkrio novi ukus za prošlost i identitet. Tokom burne istorije, Rotenburg je sačuvao svoje sajmove, posebno jedan od najduže živih božićnih bazara – ovaj se ponavlja već 500 godina. U gradiću je muzej Božića, i prodavnica božićnih ukrasa koja je otvorena cele godine, od maja do decembra i nedeljom. Uz sve to, još i pop-kulturni paket: Rotenburg je poslužio Dizniju da načini pozadinu za svoj drugi veliki crtani celovečernji uspeh, Pinokio, 1940. Japanski crtić o snežnoj vili je na drugome kraju sveta takođe uzeo Rotenburg kao pozadinu: posledica je da japanski turisti masovno dolaze. U oba slučaja, kombinacija evropsko/ljupko funkcioniše, premda je u osnovi potpuna konfuzija između alpskog, tirolskog i bavarskog. U Rotenburgu su snimljeni mnogi filmovi. Tu su i video-igre. Posledica svega toga je da Rotenburg ima neočekivano mnogo hotela i lokala, kao i stroge saobraćajne propise. Idila se prodaje dobro, detinjstvo još bolje, pa još sve povezano sa božićnim radostima – Rotenburgu se, dok ima turista sa novcem, dobro piše. Svako sa kućom ima mogućnosti za pansion, restoran i prodavnicu kiča, a sezona ne prestaje nijednog dana u godini.

Ukratko, Rotenburg je mali evropski raj: a takvo mesto ne može biti bez paklene prošlosti. U Srednjem veku, Rotenburg je bio slavan i zbog svojih jevrejskih stanovnika. Jedna od slavnih jevrejskih porodica čak je dobila plemstvo u devetnaestome veku, kao Rotbergi su se naselili u Berlinu i bili slavni zlatari: većina ih je nestala u logorima tokom Drugog svetskog rata. Stanovnici Rotenburga su svoje Jevreje izgnali 1938. Rotenburg je naime za naciste bio “najnemačkije” od svih nemačkih mesta. Jednodnevne ekskurzije u Rotenburg organizovane su sa svih strana Nemačke. Nacistička propaganda je gradu dala izuzetan turistički položaj u Rajhu. Za vreme Drugog svetskog rata, saveznici su bombardovali grad i uništili skoro polovinu zgrada. Na sreću, nemački zapovednik nije poslušao Hitlerove samoubilačke naredbe, i tako je spasao ono preostalo. Rekonstrukcija Rotenburga je počela odmah posle rata, uz bogate donacije iz inostranstva: pinokijevci ili nacisti? Rezultat nije savršen – danas bi zahtevi za rekonstrukciju bili daleko precizniji i obuhvatniji. I kada pogledate slavni oltar u crkvi Svetog Jakova, tržnicu i radnjice, i kada vam se pred očima počnu pojavljivati crvene tačke od silnih visećih pelargonija, i ne ostaje ništa drugo nego da počnete da mislite o užasima evropskog identiteta nekad i danas.

Desilo se da sam upravo u Rotenburgu pored reke Tauber uveče slušala detaljnije obrazloženje evropske federacije. Mnogo praznih reči o suverenosti, saradnji i federativnoj budućnosti, ništa od onoga što bi za evropsku federaciju i njene građane bilo ključno: federalna ujednačenost (u nastavku FU) postupanja prema imigrantima i azilantima prema načelima ljudskih prava i koristi za građanina, dakle potpune zaštite integriteta pojedinca, FU zdravstvene i penzijske sigurnosti svih građana u svim oblicima čekanja, dobijanja i uživanja državljanstva, FU školovanja i zapošljavanja, FU plata i uslova života (uključujući čoveka dostojan stan i ishranu), FU ekoloških zahteva, FU dostupa do kulturnih dobara, FU dostupnosti elektronskih i svih drugih medija, FU mobilnosti, FU pravne jednakosti, FU verske slobode i državne laičnosti. Takva federacija se nije pominjala – umesto nje je rasla čudovišna slika bankarsko-vojne federacije, u kojoj će glavnu reč imati veliki, dok mali budu glodali kost svoje suverenosti, primorani da plaćaju, možda šalju svoje vojnike i čekaju na pokoju mrvicu sa stolova gde dele velike kolače. Nimalo čudno, najgore su se osećali nekadašnji Jugosloveni, koji dobro znaju kakva opasnost federacija može biti za sve što je zamišljeno kao federativno. Najgore od svega, ni reči o tome da bi federacija mogla da konačno postavi princip jačeg ljudskog argumenta u poslovanju institucija i da stane za vrat raspojasanoj evropskoj birokratiji. Ona ozbiljno ugrožava ionako socijalno slabe po celoj uniji, omogućavajući zaustavljanje svake čovekoljubivosti u svim životnim pitanjima, a besramno otkriveno u korist posednika novca i vlasti.

Sve to je u Rotenburgu, koji je jedanput već uspeo da se upiše u sam vrh evropskih užasa, zvučalo još zloglasnije. Motiv za stvaranje federacije je čuvanje neke bogate i nadobudne para-države od demokratije građana, a ne u korist demokratije građana. I nigde u EU danas nema ni senke onog entuzijazma koji je, recimo, pokretao balkansku i centralno-evropsku omladinu da se digne protiv austrougarske monarhije a za novo ujedinjavanje malih naroda – čak ni onog entuzijazma koji je još provejavao među novim članicama. Osnovu za stvaranje evropske zajednice koja bi zauvek sprečila genocid dale su jevrejske porodice u Italiji posle Drugog svetskog rata. Posle “malih” genocida u jugoslovenskom ratu, pravih genocida u Africi, genocida imigranata na moru i kopnu oko EU, i one-man genocida koji je prikazan u Norveškoj, evropski građani bi morali biti beskonačno obazrivi prema svakome političkom planu koji ne obećava prvo poboljšanje ljudskih prava, pa onda sve ostalo. FU!

Peščanik.net, 20.09.2012.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.