Pre neki dan je na jednoj konferenciji predstavnik ruske centralne banke ovako okarakterisao rusku privredu: „Nafta je suviše blizu, a bog previše daleko.“ Time je hteo da objasni zašto ruska privreda prolazi kroz dublju recesiju nego ijedna druga zemlja članica grupe G20 (jedino joj se meksička približava). Ove se godine, naime, očekuje pad proizvodnje od oko osam odsto. Sledeće godine moguć je blag oporavak, što ne bi trebalo ni da čudi niti da zvuči optimistično, jer će samo značiti da je došlo do stabilizacije na značajno nižem nivou.

Zašto je tako? Da bi se dao bar parcijalan odgovor, nije na odmet uočiti da je ruska privreda doživela ne samo prekid dotoka stranog kapitala i novca već je došlo do značajnog odliva finansijskih sredstava – možda čak tek nešto manje od 200 milijardi dolara. U većini drugih zemalja u tranziciji do toga nije došlo. Jedan od razloga je razlika u prisustvu stranih preduzetnika i banaka. Rusija se razlikuje po tome što su njene banke uglavnom u državnom ili domaćem vlasništvu, a isto važi u velikoj meri i za preduzeća. To ima predvidljive posledice po efikasnost privređivanja, ali što se manje zna, i po sklonost da se novac povlači iz zemlje i ulaže u inostranstvo. Odliv kapitala iz Rusije, međutim, činjenica je već dvadesetak godina. To je valjda taj faktor božje udaljenosti jer ne disciplinuje oligarhe.

Nafta (i gas i neki metali i nemetali) opet predstavlja veliki deo privredne aktivnosti i izvor javnih prihoda. Kada je cena niska, to oseća čitava privreda, a i javni prihodi. Ove će godine, čini se, fiskalni deficit biti oko 13 odsto bruto domaćeg proizvoda. To je, dakle, ta prevelika bliskost. Nije, naravno, da ruske vlasti nisu svesne da je potrebna diverzifikacija proizvodnje i veća preduzimljivost i inovativnost. Jedino nije jasno kako se osloboditi zavisnosti od oligarha i nafte.

 
Blic, 21.10.2009.

Peščanik.net, 21.10.2009.