Dva zapažanja


Ljudska prava

Ministar spoljnih poslova je otprilike ovako objasnio odluku da Srbija ne bude predstavljena na dodeli Nobelove nagrade za mir: ljudska su nam prava veoma važna, ali su nam važniji državni i nacionalni interesi. Da li bi, recimo, Slobodan Milošević potegao za tim objašnjenjem? Budući da nisam pratio sve njegove izjave i čitao sve što je napisao ili pročitao, moguće je da grešim, ali mislim da ne bi. Jer je kršio sva moguća ljudska prava i to bi bilo shvaćeno kao priznanje zločinačkog karaktera njegove vlasti. Vuku Jeremiću izmiče ta implikacija. Što je još gore, sva je prilika da ona izmiče i svima onima koji su trenutno na vlasti u Srbiji, a koji su se, kada su bili u opoziciji, nekim raznim vlastima, pozivali na ljudska prava.

Pomaže li to državnim i nacionalnim interesima? U ovom se kontekstu verovatno pod tim interesima misli na „borbu za Kosovo“. Nemoguće je, međutim, bilo koga uveriti da bi trebalo da podrži te srpske interese ukoliko ne bi bio uveren da bi Srbija, da kojim slučajem povrati suverenitet ili bar deo tog suvereniteta na Kosovu, strogo poštovala ljudska prava. Jer je kršenje tih prava na Kosovu jedan, i ne sporedan, razlog što je taj suverenitet izgubila. Tako da je u interesu srpske ne samo spoljne politike, već i, ako već mora da se koristi taj besmislen pojam, njenih nacionalnih i državnih interesa da se ističe u podršci odbrani ljudskih prava. To je, pretpostavljam mada ne mogu da tvrdim sa sigurnošću, bilo jasno Slobodanu Miloševiću, ali eto nije njegovim naslednicima.


Ruski ustaša

Od manjeg je značaja sledeće zapažanje. Mirko Kovač je, tumače ga njegovi kritičari, rekao da mu je Dobrica Ćosić uputio kompliment nazvavši ga „srpskim ustašom“. Čitao sam razne komentare i nisam primetio, a nije nemoguće da mi je promaklo jer sam ipak daleko i dostupno mi je samo ono što se može naći na internetu, dakle nisam primetio da je neko kritikovao Ćosića što je uvredio, u suštini opsovao, i to veoma vulgarno, Kovača. Naprotiv, očekuje se od Kovača da se od te klevete brani.

Što, hipoteziram, sprečava Kovačeve kritičare da razumeju njegov komentar o komplimentu. Ne zna, kaže Kovač, Ćosić šta govori, jer srpski ustaša može samo da bude buntovnik, što je, ovo je sada ironično, kompliment (ironično, jer je to za pravog Srbina i disidenta Ćosića svakako pozitivna karakteristika).

Otkuda toliko nerazumevanje? Jer je srpski jezik zloupotrebljavan i još uvek se zloupotrebljava („državni i nacionalni interesi“) te je otežano komuniciranje. Nije to više jezik mržnje (recimo kao kada se koristi da bi se reklo za nekoga da je „srpski ustaša“), ali se njime još uvek suviše širi besmisao – za šta videti prethodno zapažanje.

Vrativši se tako u vreme zmija, dakle na prelazu iz osamdesetih na devedesete godine prošloga veka, prisećam se posete Josifa Brodskog Beogradu. Čitao je poeziju na ruskom, mada je po progonstvu iz Rusije rešio da više ne piše na tom jeziku ni poeziju (koliko znam eseje nikada i nije pisao na ruskom), već da pređe na engleski. No, tada su ljudi počeli drukčije da govore u Rusiji, a Brodski se nadao da je tako i u Srbiji. Kasnije se pridružio onima koji su se zalagali za intervenciju protiv režima Slobodana Miloševića, što ga valjda karakteriše kao „ruskog ustašu“.

 
Peščanik.net, 09.12.2010.