Dvorski trg, Sankt Peterburg, foto: Konstantin Novaković

Dvorski trg, Sankt Peterburg, foto: Konstantin Novaković

Na povratku iz Putinove Rusije, dok sam leteo iznad Finskog zaliva kome se nije nazirao kraj, pokušavao sam da svedem utiske o konferenciji koja je održana u Sankt Peterburgu, u Muzeju Ane Ahmatove, čijim vrtom su neprestano promicali turisti i agenti sa bubicama, kojih je bilo posvuda, na ulazu, u odeljenju za prodaju karata, u prizemlju, nadomak toaleta, na odmorištu stepenica, u sali za konferencije. Bili su niski, plavokosi, u crnim nezgrapnim odelima, delovali su kao deo enterijera, što sam shvatio kada sam se u toku prvog dana javio jednom po povratku sa pauze. On se polako okrenuo i bezizražajno pogledao nekud kroz mene, kroz zidove muzeja, ka nevidljivom centru ovog nesvakidašnjeg događaja u Piteru, na kome su pisci i intelektualci, pre svega iz Rusije, Nemačke i Belorusije, raspravljali na temu Rusija i Evropa, odnosno Rusija u Evropi. Posmatrao sam ih za vreme trajanja debata, izgledalo je kao da nisu pristuni, već da preko svojih uređaja slušaju nešto drugo, mnogo važnije za šta smo bili zakinuti mi koji smo delili isti prostor s njima. S ove strane konferencije, međutim, išla je rasprava o traumatičnoj prošlosti Rusije i njenoj sadašnjosti, o aneksiji Krima, te odgovornosti Rusije za nemile događaje iz prošlosti, oko koje su se mišljenja neravnopravno podelila pre svega unutar ruske debate. Moglo bi se reći, društvo u malom se podelilo proporcionalno slično podeli kakva postoji u Srbiji. Oni koji su govorili o neporecivoj odgovornosti Rusije bili su u strašnoj manjini, i oni su, uprkos prisustvu agenata, govorili o ratu kao o strukturnom elementu recentne ruske prošlosti, pre svega one vezane za period vladavine Vladimira Putina. Jedan od tih retkih pisaca bio je mladi Sergej Lebedev (1982), čiji se roman Ljudi avgusta pojavio prošle godine najpre u nemačkom prevodu. Takođe, izuzetan kritički doprinos konferenciji pružile su i pesnikinje i intelektualke Marija Stepanova, urednica portala Colta.ru, kao i Elena Fanailova, saradnica ruske redakcije Radija Slobodna Evropa. Bez njih bi ruska ali i evropska debata na postavljenu temu bila nemoguća, jer se većina intelektualaca ponaša poput članova Srpskog književnog društva ili Udruženja književnika Srbije, među kojima danas gotovo da nema razlike, koji kažu, da, aneksija Krima je greška, ali prema nekim dokumentima iz prošlosti, on je zapravo naš. Na takve konstatacije, studenti Petrogradskog univerziteta, koji su bili prisutni na završnim javnim debatama, glasno bi zapljeskali. Stavove jednog Lebedeva, međutim, malo ko je pozdravio sa ruske strane.

Stari strah se vratio, priča Lebedev, mnogo toga se promenilo u poslednjih pet godina. Direktna cenzura ne postoji, ali je gotovo nemoguće pronaći izdavača za roman koji se kritički odnosi prema ruskoj recentnoj prošlosti. Odgovor izdavača jednostvano glasi da to nije ono što ih zanima. Izdavači ne žele da rizikuju sa štivom koje možda sadrži scene koje bi podlegle Zakonu protiv homo-propagande. Ili nekom drugom obliku sankcionisanja. Još gora stvar je sa opozicionim medijima kao što su Ježednevnij žurnal ili Novaja gazeta sa kojima se vlast otvoreno obračunava. No ključna promena u savremenoj Rusiji, prema Lebedevu, odnosi se na stav društva prema državi. Devedesetih godina, strah od države je nestao pred haotičnim događanjima raspada SSSR. Sada ponovo narasta želja za pojačanom državnom kontorolom. Dok je Staljinu nekada bilo potrebno da zatvori stotine ljudi, Putinu je danas dovoljno da zatvori jednog čoveka, kako bi postigao isti efekat. Strah od države je ponovo prisutan, a povezan je sa neočekivanom nostalgijom za Staljinovim vremenima. Paradokslani osećaj sigurnosti koji je neraskidivo povezan sa strahom od vlasti.

Nasuprot Lebedevu stajao je njegov vršnjak Nikolaj Salodnjikov, zamenik Biblioteke Majakovskog i kurator projekta “Dijalozi u otvorenoj biblioteci”, inače ruski partner organizatora konferencije Fondacije S. Fišer iz Berlina. Njegov nastup poslednjeg dana bio je više nego iznenađujući. Otvorena proputinovska diskusija, sa pozivanjem na iskustva njegove babuške koja ni pred kim ne može biti odgovorna osim pred svojom decom. U Rusiji nema autoritarnog režima, govorio je iznervirani Salodnjikov, niti je društvo obolelo od zaborava. I kakve su to uopšte evropske vrednosti koje Rusija ne razume? Pritom se neprestano pozivao na filmove Aleksandra Sokurova Rusku arku i Frankofoniju. Salodnjikov je tip intelektualca koji bi svoje pandane lako pronašao u Dverima ili P70 u Srbiji. On predstavlja onaj tip nacionalnog radnika koji se spretno uspinje uz lestvicu moći unutar Putinove društvene piramide. Angažovan je na više planova. Jedan od njih je i borba za aproprijaciju intelektualnog i kulturnog nasleđa Josifa Brodskog. To je zapravo jedan od starih mehanizama ruskog političkog sistema, koji mnogo godina nakon smrti pokreće poluge nacionalizacije otpadnika. Tako je Salodnjikov snimio dokumentarni film o Brodskom, a sada se zahvaljujući dobroj povezanosti sa putinovskom administracijom zalaže za otvaranje njegovog muzeja. Ne treba da čudi to što se Salodnjikov prilikom rukovanja predstavlja kao čovek iz Lenjingrada. Brodski je svojevremeno pisao da samo ime “Lenjingrad” za “rusko uvo zvuči neutralno kao kada se izgovaraju reči izgradnja ili kobasica. Za nekog iz Beograda posebno je zanimljivo kada se uoči sličan proces kroz koji prolaze Josif Brodski i Danilo Kiš, čiji se antikomunizam u savremenoj Rusiji i Srbiji nastoje predstaviti kao kameni temeljci nacionalne kulture.

Brodski je, međutim, vodič kroz prethodni roman Sergeja Lebedeva Predeo zaborava, u kome on opisuje sam rub Evrope, deo zapadnog Sibira koji se na političkoj mapi Ruske federacije imenuje kao Tajmirski autonomni okrug, ili jednostavno TAO. Ovaj okrug koji se nalazi odmah iza Urala, spada među najnenaseljenije zone bivšeg GULAG-a u koji je Lebedev, kao učenik srednje geološke škole, došao na iskopavanja minerala. Tu je proveo skoro osam godina, polažući ispite vanredno, što je devedesetih godina bilo moguće. Dečaci su spavali u šatorima i drvenim barakama i on se dobro seća radosti svojih sibirskih saputnika kada je do njih doprla vest da je Putin postao prvi čovek države. Bio je jedini koji nije aplaudirao. Njegove formativne godine, za razliku od njegovog oponenta Salodnjikova, prošle su u zoni nesvesnog savremene Rusije, koja je potaknula njegova interesovanja za skriveno lice prošlosti. Takav uvid, međutim, doveo je ovog mladog Moskovljanina u žestok sukob sa establišmentom koji ni po koju cenu ne želi da prihvati sliku stvarnosti na koju im on ukazuje. Elita kojoj pripada Salodnjikov radije ostaje na pozicijama Dostojevskog, koji se u svojoj četrdesetoj godini otisnuo put Evrope, iz koje se vratio razočaran, ispunjen kiselim utiscima ali i novim ushićenjem Rusijom. Klatno na ruskom časovniku dugo putuje s jedne strane na drugu, i prilično se zadržava u amplitudi pre nego što krene nazad. Kretati se u suprotnom smeru od njegove putanje, opasno je ali moguće. Ruska moderna književnost obeležena je takvim kretanjem; ona je nastajala i nastaje urpkos Rusiji, dok je s druge strane kulturni i politički establišment oduvek bio zanesen tim teškim razornim njihanjem.

Peščanik.net, 22.05.2016.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)