Srbija je upravo uspostavila novu mračnu tradiciju – već treći put za redom vlast zabranjuje Prajd manifestaciju, sa apokaliptičkim objašnjenjem da želi da spreči „pogibiju i smrt na ulicama Beograda“. Neupućeni posmatrač bi pomislio da se spremala nova Vartolomejska noć, progon i neviđeno nasilje, ne sada nad protestantima, već nad osobama istopolne seksualne orijentacije, i da je ovde vlast u stvari bila krajnje požrtvovana i brižna za jednu od svojih društvenih manjina.
Od same zabrane možda još više boli ovo neviđeno licemerje kojim se opravdava ovaj postupak vlasti, odnosno „biroa za koordinaciju službi bezbednosti“ u ni manje ni više proširenom sastavu. Dok se u drugim zemljama sveta obaveštajna tela bave najkrupnijim poslovima zaštite građana od terorizma ili trgovine drogom, naši državni službenici spasavaju srpske homoseksualce od nasilja koje je trebalo da se obavi, kako tabloidi bliski vlasti izveštavaju, bacanjem „kiseline i boca punih pčela“ na povorku! Tako je naša vlast po ko zna koji put, birajući između zaštite ustavom zagarantovanog prava na mirno okupljanje i slobodno izražavanje mišljenja, i zaštite „mira i zakonitosti na ulicama Beograda“, izabrala suspendovanje ovog osnovnog ljudskog prava radi „mira“.
Ali sve što se dešavalo neposredno pre Prajd manifestacije vrlo jasno je ukazivalo šta će se dogoditi. Krenimo redom.
U zemlji gde se ljudska prava suspenduju manje više sistematski poslednjih dvadeset i pet godina, vrlo lako je naći izgovor za zabranu. Srbija ima političke stranke koje su posvećene negiranju ljudskih prava. Neke su bile i parlamentarne dugo godina. U drugima se nalaze ljudi poznati po izjavama o „retorziji“ prema pripadnicima nacionalnih manjina ili izjavama da neke nacije „uopšte ne postoje“ (Bošnjaci). Stvorena je svojevrsna kultura negiranja ljudskih prava, koja je retko dovođena u pitanje. Ljudi koji su u Hagu pravosnažno osuđeni i zbog ugrožavanja ljudskih prava, u Srbiji se ne retko proglašavaju „nevinim žrtvama svetskih moćnika“.
Ako doslovno negujemo tu kulturu, kako da očekujemo da će većina građana da shvati da SVI pripadnici našeg društva imaju jednako ta prava? Tamo gde se jednima suspenduju ljudska prava, lako je naći druge kojima isto tako treba suspendovati ta ista prava. A ljudi istopolne seksualne orijentacije su gotovo idealni kandidati za tu suspenziju. Njihove mirne i po pravilu veoma vedre javne manifestacije, podstiču kod mnogih ljudi, posebno onih koji imaju duboko potisnute iste tendencije, neviđenu agresivnost. „Argumentacija“ je obično da je takva manifestacija „preterivanje“; da „mogu između svoja četiri zida“ da rade šta hoće, a da je javno manifestovanje „nenormalnosti“ sramota za društvo.
Protekle nedelje, premijer Srbije Dačić i srpski patrijarh Irinej upotrebili su neke od ovih pseudo argumenata. Da stvar bude gora, oni su javno izneli stav o nenormalnosti homoseksualizma sa pozicije društvenih autoriteta, što je naravno bilo direktno ohrabrenje huliganima da spreče ove „nenormalnosti“. Zanimljivo bi bilo postaviti premijeru Dačiću pitanje: otkuda mu pravo da svoje lične predrasude i neznanje predstavlja javnosti uoči najavljene manifestacije, i da li on uopšte vidi potrebu da posle decenije bezrezervne podrške politici Slobodana Miloševića, koji je milionima ljudi suspendovao ćak i osnovno ljudsko pravo na život, mora jako da pazi kada govori o toj temi.
Zanimljiv je bio odgovor novog pape, koji je na pitanje o homoseksualizmu, odgovorio protivpitanjem: ko sam ja da sudim drugima? Naš patrijarh očigledno nema te dileme, on te osobe javno zove budalama!? Teologija oslobođenja je očigledno daleko od nas. Ali ne i zaštita dokazanih pedofila u okvirima crkve, što je teško krivično delo, za razliku od homoseksualnih odnosa.
I tako se Srbija izjavama premijera i patrijarha pripremila za nasilje. Tome su solidno doprinele i neke tragikomične izjave o borbi za veći natalitet, kao opravdanju za zabranu manifestacije. Kao da će baš ova grupa biti novi generator rađanja dece (sic)!
Ali ključni problem koji se krije iza potpuno otvorene najave nasilja na koji država nije reagovala, već ga je i direktno i indirektno podržavala, je održavanje diskriminacije kao legitimnog političkog postupka. Glavni problem nisu male profašističke i klerikalne grupe koje su izašle na ulice Beograda, sa najavama fizičkog napada ne učesnike manifestacije. Glavni problem je upravo legitimiziranje nasilja prema manjini kao opravdano ponašanje.
U jednom od svojih eseja pod nazivom „Ružičasti trougao i žuta šestokraka zvezda“, Gor Vidal govori o mržnji hrišćanskog sveta prema homoseksualcima (i crncima i Jevrejima) i navodi da je Hitler u koncentracionim logorima ubio oko šest stotina hiljada homoseksualaca. Njegov esej nas vraća na pravu prirodu diskriminacije ove manjine kroz sam naziv eseja; tako su u logorima nacisti označavali homoseksualce – nosili su ružičasti trougao. Tako vraćajući se korenima nacizma i njegovog središnog pojma rasizma i diskriminacije, on želi da nas direktno suoči sa onim što je logična konsekvenca diskriminacije: uništenje diskriminisane grupe! Oni koji homoseksualce šalju da „to rade u svojim stanovima“ sigurno će biti užasnuti ovakvom tezom. Oni samo žele da ih „sklone“ da to „deca ne gledaju“. Ali dvadeseti vek je pokazao da nije tako veliki korak između društvenog ostrakizma i fizičkog uništenja grupe. Oni koji žele da biju homoseksualce i koji im prete, mnogo su bliže tom koraku nego što je društvo spremno da prizna.
I rasprave o prirodi homoseksualne orijentacije u tom kontekstu nemaju nikakvog smisla. Posebno jer su netačne, nabijene strahom i predrasudama. Recimo samo da se uvek radi o manjini u društvu i da to po pravilu nije stvar slobodnog izbora, kako mnogi misle. Kada se organizuje Prajd manifestacija, ti ljudi koji su naša braća i sestre, sunarodnici i sugrađani, prijatelji sa posla ili iz škole, samo žele da nam kažu da postoje, da ne treba da ih se plašimo i da očekuju našu toleranciju.
I to je ključna reč koju naše društvo izbegava – tolerancija. Svaka manjina računa na toleranciju većine; bez toga ona živi u strahu i diskriminisana, a mnogi od njenih pripadnika sa užasnim osećanjem krivice. Mi se ostvarujemo kao ljudska bića svakog trenutka naših kratkih života. A nikada više to ne činimo nego kada tolerantno prihvatimo i ono što možda ne razumemo najbolje ili nam je daleko. Čovek nikada nije više čovek, nego kada prihvati drugog čoveka u njegovoj različitosti.
Prajd manifestacija je najmanje o ljudima istopolne seksualne orijentacije; ona je o nama i našoj ljudskosti i karakteru društva u kome živimo. Na žalost, naše društvo se još jednom pokazalo kao puno predrasuda i netolerancije, nespremno da prihvati različitost drugog. Hoće li doći vreme kada ćemo se stideti svoje netolerancije?
Peščanik.net, 29.09.2013.
LGBTQIA+