Koja je to sila, kakav je to način, o kakvoj se instanci radi, o kakvoj uceni, o kakvoj blokadi, o kakvom ratu mozga sa samim sobom, ko im je dao to ovlašćenje, kakvo je to čudovišno postavljanje pitanja “da li volite više mamu ili tatu”. Evropu ili Kosovo.

Pa onda “kako studenti mogu da se bore za svoje vize, dok na Kosovu…”

Jednom je već Sonja Karadžić rekla kako su ovde svi dekadentni i razmaženi, dok se bitka prava, patriotska, nacionalna i zdrava vodi u Republici Srpskoj.

“Studenti su izmanipulirani.”

Šta je to. Kako je moguće, a jeste da iz najantikomunističkije stranke dopiru takve nekadašnje najcrnje komunističke frazetine.

“Ima partijskih obeležja”, ne, ne treba da bude drugih partijskih obeležja, ima da se nose samo naša partijska obeležja.

I kamen u ruci, i “Obraz”. I “slikom na sliku”, “knjigom na knjigu”, Legijom na Jašarija.

Kakav kontinuitet, od devedeset prve u Jugoslovenskom dramskom pozorištu kada se vikalo “Marš napolje” Narodnom pozorištu iz Zenice i predstavi “Sveti Sava”, ista slova kao ocila i tocila, nove generacije istih ljudi, jedan rat, drugi rat, treći rat, sedamnaest godina.

“Sedamnaest godina stojim ovde i otići ću kada i on ode”, kaže Srbijanka Turajlić na Platou i devedeset šeste na devedeset sedmu, i danas dve hiljade i osme godine posle izbora na kojima je pobedio evropski put.

“Evropa nema alternativu”, rekli smo onima koji su nas izbacili iz Evrope, i evo onima koji nikako, ama baš nikako ne daju da se u nju vratimo.

Podsetiću vas, devedeset i prve godine na Česmi, u vreme demonstracije, tadašnji predsednik, ako ga se iko seća, Zelenović, rekao je da su Srbi ugroženi u Stocu, pa da “u to ime”, prestanemo sa demonstracijama. Znam da smo posle tražili to mesto, ali ga nismo našli.

Šta je bilo u međuvremenu? Jugoslavija je raskomadana. Srbi više ne žive u istoj državi. Niko više ne živi u istoj državi. Već u uslovima permanentnog vanrednog stanja, nesigurnosti, premeštanja, izbeglištva, ubistava, rata i nasilja. Fizičkog nasilja, istrebljenja, uništavanja civilnog stanovništva i prirode.

Ili, davno, govorili su nam “Nemojte da demonstrirate, jer će ući Rusi”. Ako nisu tad, ušli su sad.

Ko ste vi čudna bratijo neopisivih muškaraca, mučka i ćutljiva bratijo nekog oklaštrenog popovskog stava, neke uporne i smrtonosne retorike, neke ukopane moralističke dogmatike, neke tanke teološke sposobnosti, nekog zamrznutog, smrznutog mrtvozorničkog dociranja i preispitivanja, užasa rasprave koliko anđela staje na vrh igle, raka mozga, nesposobnosti kretanja.

I vi nas “vezujete za mrca”.

“Studenti su izmanipulirani”. To vi kažete. Vi koji vrtite isti krug beznađa, koji prekrivate sve i svakog popovskom mantijom i policijskom uniformom, ispod koje imate – šta – ucenu, ucenu i stalnu ucenu.

“Vi ste ga uneli u Skupštinu, vi ćete morati i da ga iznesete”, reče “mrtva ladna” seljanka, ne preprodavačica, već seljanka na pijaci.

Tako je mračno, tako je pritisnuto, tako je ucenjeno, tako nas iznuđuju, tako nas izluđuju, tako pritiskaju, tako ograničavaju, tako sužavaju, tako brišu svaku boju, svaki miris, i šta vam kažu “da se predstava skida ne iz političkih, nego iz estetičkih razloga”.

Ma nije moguće.

Kažu da ne živimo sada, nego u prošlosti ili u budućnosti. “Nije sada momenat”. Nije momenat da živimo sada. Da se krećemo sada, da mislimo sada, da govorimo sada, da nešto stvorimo od sebe i od drugih sada, ne sada. Već u zagrobnom životu.

Kažu nam da ne smemo biti slobodni sada, da je to kontraproduktivno, da nije momenat da budemo slobodni, ni kao pojedinci, ni kao institucije, ni kao društvo u celini. Građanke i građani, da li vam je jasno. Mi nemamo nikog drugog i ništa drugo, do nas.

Samo smo mi suvereni.

A svako od nas ima i mamu i tatu, i brata i sestru, ima i decu koju nikada, ali baš nikada, ni pod koju cenu ne sme da pita da li više voli oca ili majku. To ne sme da pita ni bog, ni domovina, to ne sme da pita niko između neba i zemlje, to pitaju samo zlikovci.

 
Danas, 13.02.2008.

Peščanik.net, 12.02.2008.

Leave a Reply