Srbija postaje što i planeta Zemlja po Kur’anu Časnom – ravna ploča pod šarenom prostirkom. Sabornost je opet božanski princip politike u svetovnoj Srbiji. Za majske izbore koji još nisu raspisani, već su iskrojene „neprincipijelne koalicije“ po šnitu Vasila Tupurkovskog na 17. sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije (SKJ) 1988.

Novu koaliciju, okupljenu oko proglasa Preokret inicirali su i potpisali, osim Liberalno-demokratske partije (LDP), Socijaldemokratska unija (SDU), Srpski pokret obnove (SPO) i „neke stranke manjina“, kako ih zauvek i oduvek zovu prestonički mediji. To su dve partije iz Sandžaka koje, za razliku od druge dve, zasad nemaju ministre, Savez bačkih Bunjevaca, jedan sindikat, predstavnici nevladinih organizacija i javne ličnosti. Tako je i Jugoslovenska udružena levica (JUL) Mirjane Marković 1994. namirila nekoliko stranaka Roma pod svojom kapom.

Savez bačkih Bunjevaca je iz Subotice, čiji je Bunjevаčki kulturni centar sa Srpskim kulturnim centrom i Svetosаvskom omlаdinom 13. novembrа proslavio „oslobođenje Subotice“ – dan kada je 1918. vojska Srbije okupirala Suboticu. Uprava grаda se ogradila od slavljeničke crnine, brada, šubara i neprijavljenog, a upotrebljenog oružja. Za njima su ostali travnjaci izgaženi srčom pivskih flaša.

Potcenjene građanke, ilegalnim kanalima domogle su se muškog proglasa nove koalicije, pod naslovom Građanima Srbije: „Želimo da ujedinimo sve koji su za Srbiju u Evropi… Evropa nam je prvi državni interes i zbog stotina hiljada građana Srbije koji žive i rade u njoj, i zbog toga što na to ogromno tržište izvozimo 80 odsto svega što izvozimo, i zbog investicija i fondova, i zbog toga što je Evropa i sistem vrednosti kojem težimo i podrška i solidarnost u nevolji…“

Tri stranke, potpisnice proglasa, od mogućih 250 trenutno imaju 14 mandata. Verujući, kao i Halid Bešlić u pesmi Zajedno smo jači, da kvantitet kad-tad prelazi u kvalitet, na istom mestu i sa istim izbornim ubeđenjima našle su se socijaldemokratija koja je u manihejskom rasporedu sa liberalnom demokratijom, kao socijalizam prema kapitalizmu.

Treći čovek ovog trojstva, pored Čedomira Jovanovića i Žarka Koraća, je Vuk Drašković, perfektni član SKJ. Sva trojica su osnivači, od početka predsednici i obogotvorenja svojih stranaka.

Kad se komunistima nazirao sudnji dan, Drašković je sa Mirkom Jovićem i Vojislavom Šešeljem osnovao 1989. partiju Srpska narodna obnova. Partija se brzo raspala na tri trećine. Svaki osnivač je postao vlasnik neke druge stranke i imao vlastite paravojne horde. Jedan komandant Draškovićeve garde je poginuo na frontu u Gospiću 1991, a drugi je ubijen na beogradskom kriminalnom asfaltu.

Zoran Đinđić je smenjen sa mesta gradonačelnika Beograda 1997. glasovima iz stranaka Draškovića, Slobodana Miloševića, Mirjane Marković i Vojislava Šešelja. Nekoliko meseci ranije, Drašković je sa Đinđićevom Demokratskom strankom (DS) stvorio koaliciju opozicionu Miloševiću, Mirjani Marković i Šešelju. Početkom 1999. Drašković je prihvatio Miloševićevu ponudu da bude zamenik jugoslovenskog premijera.

Sledeće vaskrsenje je bilo 2003, kada je SPO ušao u koaliciju sa izdankom stranke Željka Ražnatovića Arkana, a u novoj raspodeli vlasti Draškovića je dopala plata šefa diplomatije Crne Gore i Srbije. Ostao je ministar spoljnih poslova i kada je Crna Gora digla ruke od Jugoslavije.

Šef diplomatije trebalo je da miri region kome je iz Novog Pazara leta 1990. objavio: „Onaj ko na srpskoj zemlji podigne bilo koji barjak osim srpskog, bez obzira da li je muslimanski, albanski ili hrvatski, ostaće i bez barjaka i bez ruke“. Iste godine je saznao da je „u Hrvatskoj ponovo formirana ustaška vlada; osnovane su oružane formacije ubica Srba. Ustaško vrhovništvo sklopilo je anti-srpski pakt sa Arnautima i islamskim fundamentalistima, desrbiziranom, ali militantnom i glasnom manjinom u Crnoj Gori i srbofobima oko Makedonije koji otvoreno traže naše teritorije“.

U SPO teglu mešane marmelade ubačeno je 2011. i Draškovićevo prekopavanje beogradskog kupališta u potrazi za kostima njegovog privatnog „antifašiste“ Draže Mihajlovića, a uz logistiku vlasti. Od 1992. Drašković služi parastose i zida spomenik četniku.

Jovo Kapičić, koordinator akcije hapšenja Draže Mihajlovića, je počasni gost na najužim sednicama LDP-a. Govori: „Poklali su 4.000 ljudi na Sutjesci! Draškovićevi partneri, starija generacija“.

Drašković je monarhista i vernik. Predsednik LDP-a pred novinarima seče privatni slavski kolač i iz TV studija čestita slavu podanicima sekularne države. On patrijarhu Srpske pravoslavne crkve (SPC) i predsedniku Srpske akademije nauka (SANU), čiji tragovi smrde Memorandumom iz 1986, nudi da potpišu proglas Preokreta. Istovremeno, na pitanje novinara Radija Slobodna Evropa ko su glavni protivnici proevropskog kursa, Nenad Prokić, član Političkog saveta LDP-a, odbrusio je: “Pogledajmo šta govore Akademija i Crkva i šta govori patrijarh. Politika tih institucija je do te mere antievropska da se čoveku ledi krv u žilama… I danas čujemo patrijarhov poziv za prolivanje krvi“.

Predsednik Političkog saveta partije je Dušan Mijić, obrazovanjem „specijalista spoljne trgovine“, koji odbacuje kritike da je odgovoran za gašenje Naše borbe, jedinog nezavisnog dnevnika u Srbiji devedesetih.

LDP se zaklinje da jedina ne skreće sa Đinđićevog puta, da su Đinđić i Jovanović izgubljeno-pa-nađeno u najboljoj od svih Srbija. LDP u Beogradu podržava vlast socijalista – Đinđićevih ritualnih ubica – i demokrata koje je Đinđić osnovao.

Miloševićevi socijalisti i Demokratska stranka (DS) su se pobratimile. Deklaracija o političkom pomirenju DS i SPS potpisana je tačno osam godina nakon što su demokrate svrgnule socijaliste sa vlasti.

Da je nacionalno pomirenje vrednosna nivelacija potvrđuje i ležerni decembarski Zakon o rehabilitaciji kome se vesele saradnici nacista u Srbiji.

U Preokret se učlanio i reditelj Puriša Mladomir Đorđević, partizan, na zgražanje Vuka Draškovića. Sledeći put je njegovo ime pomenuto nekoliko decembarskih dana kasnije u studiji „Reči i nedela – pozivanje ili podsticanje na ratne zločine u medijima u Srbiji 1991-1992“, koju je objavilo Tužilaštvo za ratne zločine Srbije.

ZaMirZine, 20.12.2011.

Peščanik.net, 22.12.2011.