Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Ne znam čak ni kako da se komentariše poziv na bojkot institucija (jer kad izađete iz njih, to je onda bojkot) a da se jednostavno ne kaže da je to – glupo. I odmah da dodam: nije glupo samo po sebi, glupo je u ovom sad kontekstu.

Jer, evo šta smo imali od 17. decembra 2023. do danas. Imali smo izbore i na njima krađu. Imali smo pobedu opozicije u Beogradu i krađu te pobede. Imali smo pozive na građansku neposlušnost i bojkot. Imali smo pritisak spolja da se nešto u vezi s tom krađom institucionalno uradi. Imali smo dogovor (o bojkotu, jer ne može biti ništa drugo) da se na nove/ponovljene izbore ne izlazi dok se to ne uradi – a „to“ je bila promena izbornih uslova nabolje. Onda smo dobili izbore 2. juna. Onda je deo opozicije rešio da bez obzira na sve prethodno izađe na te izbore. I onda su i ti izbori pokradeni. I onda smo opet dobili poziv na bojkot.

Reklo bi se da smo se 2. juna vratili u 17. decembar. I da bi narednih šest meseci moglo da izgleda kao prethodnih šest meseci. Dok Vučić opet ne raspiše neke izbore. I dok se opet na dan tih izbora ne vratimo u 2. jun, odnosno u 17. decembar. I tako u krug, na svakih šest meseci. Eto, to je problem s tekućim pozivom na bojkot institucija i građansku neposlušnost. Taj film smo već gledali. I nije bio nešto. To jest, imao je jako loš kraj. I sad nas pozivaju da se vratimo na početak iako znamo šta nas čeka na kraju.

Pa valjda možemo bolje od toga. Odnosno, sigurno je da možemo, pošto je opozicija mahom prećutala poziv, ako ga baš nije i eksplicitno odbila. Je l smo mi to ponovo dobili ujedinjenu opoziciju? Nismo, naravno, pored ostalog i zato što su razni opozicioni akteri poziv odbili iz različitih razloga. Nema potrebe da sada spekulišemo o tim razlozima, oni su naprosto isti kao i razlozi za (ne)izlazak na izbore 2. juna.

Pokret Kreni-promeni kao da tek uči kako da se kreće u opozicionoj staklarskoj radnji. Svojim prvim postizbornim gestom – pozivom na izlazak iz institucija i građansku neposlušnost – Savo Manojlović je već debelo okrnjio kapital stečen na izborima od 2. juna: stečen, po svemu, ne isključivo vlastitim zaslugama, nego ponajviše podelom u opozicionom antirežimskom savezu. Antirežimski savez pocepao se baš oko pitanja institucija.

Deo koji je izašao na izbore, smatrao je, ili time barem pravdao svoju odluku, da se uspešna borba protiv režima mora voditi i institucionalno (organizovane jake stranke) i u institucijama. Deo koji nije izašao na izbore, s pravom je tvrdio da su institucije u toj meri korumpirane, da težište borbe ne može biti u njima. Ono nije čak ni u samoj zemlji. Težište se izmestilo izvan njenih granica onog trenutka kada se shvatilo da je pritisak spolja efikasniji od pritiska iznutra (koga za sad još nema – pogledajte Niš, ako meni ne verujete).

Iz te podele najveću korist je izvukao Pokret Kreni-promeni, zajedno sa više grupa građana za koje još ne znamo šta će s tim zaista da urade. I sad, kada poziva na izlazak iz institucija, Manojlović praktično seče granu na koju se popeo. Što mu u jednom smislu služi na čast, jer izgleda kao da ne kalkuliše i da se ponaša principijelno. Ali, neka mi čitalac ne zameri ako se ne slaže sa mnom, principijelne osobe ne bi izašle na izbore 2. juna. Znam, ovo samo izgleda kao tvrdnja, a zapravo je provokacija. Ne želim da provociram.

Više me zanima ima li izlaza iz petlje u kojoj se izgubila domaća opozicija, a i mi zajedno sa njom. Kada „pobednik“ na izborima u Nišu moli „Beograd“ da se ne meša u tamošnju postizbornu krizu, što je očigledni eufemizam za režimsku krađu izbora, možda je na dobrom putu da izbegne opozicione ćorsokake. Samo što nije tako. Niš danas gleda sve što je gledao (i opet gleda od 2. juna) Beograd posle 17. decembra. Nisu izbore ukrali lopovi sa ulice. Izbore u Nišu ukrale su institucije – izborna komisija, policija, tužioci i sudovi – što aktivnim činjenjem, što nečinjenjem.

Ovde se borba ne vodi za državu, mi gledamo borbu protiv kriminalne države i hteli-ne hteli učestvujemo u njoj. Tek kada se od nje oslobodimo, možemo opet razgovarati o državi. Izbore u Nišu nije ukrao Vučić s fantomkom na glavi. Te izbore je ukralo na desetine lica kojima se znaju i imena i gde rade, jer da ne rade tu gde rade (u policiji, u sudovima, u komisijama) ne bi mogli da tako ukradu.

„Pobednik“ izbora u Nišu od 2. juna pak tvrdi da će se sve rešiti baš u tim institucijama. Drugim rečima, on smatra da će kriminalnu državu pobediti u kriminalnim institucijama iste te države. I zato kaže – neka se „Beograd“ ne meša. I nije potpuno u krivu. Rešenje za Niš nije u „Beogradu“, pogotovo u ovakvom „Beogradu“. Ali, treba dodati da nije ni u institucijama. Tako barem izgleda kada se na Niš gleda iz Beograda. A to – „pobednik“ je u pravu – nije pogled kome uvek treba verovati. Videćemo.

I dok čekamo da vidimo, možemo samo da se nadamo da će iz ovog procesa, jednom kada se oslobodimo kriminalne države, Niš izaći s dobrim razlogom da zatraži autonomiju u odnosu na Beograd. Tako je, autonomiju na tragu one o kojoj već decenijama govori Novi Sad. To bi bilo dobro i za Niš, ali i za Beograd i Novi Sad. Ako su rezultati u Nišu i „kriza“ oko njih uvod u novi krug ozbiljnijih razgovora o decentralizaciji Srbije – odlično, imalo je smisla izaći na izbore, u Nišu.

Ali, pre toga, mora se izaći iz petlje. Jedini način za to je – postizborna tišina. Ako ne umeju da kažu ništa o tome šta i kako dalje, opozicioni protagonisti trebalo bi jednostavno da ućute. Svaki dalji razgovor o 2. junu vraća nas na 17. decembar. Iz te petlje nema izlaza.

Peščanik.net, 07.06.2024.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)