Saga o Svetom Savi i Anđelu-ubici

Da nije svetosavski broj “lista slobodne Srbije” “Pečat” koji uređuje M. Vučelić posvećen sv. Savi, ova saga ne bi bila potrebna.

A saga je tužna i tragična i ideolozi je različito tumače sve do dana današnjega. Sve su detaljno opisali pisci žitija koje su naši vladari plaćali da im poju hvale – Domentijan i Teodosije – i oni su to činili svesrdno. I tako sve znamo ipak o događaju iz 1214. kada se odigralo ono što je predmet ove sage. Zahvaljujući piscima žitija i istoričarima znamo scenario i to do detalja: u nemirnim vremenima srednjega veka – Srbijom je vladao Stefan Prvovenčani – došlo je u odnosima između Srbije i Bugarske do teškoća na spoljnopolitičkom planu koje su imale tragičan rasplet. Naime, tajne službe srpskog kralja Prvovenčanog, koji je od pape rimskog dobio krunu, u Bugarskoj su zavrbovale jednog poznatog velmožu – zvao se Dobromir Strez – no kada su ga bugarske vlasti “provalile” velmoža je potražio utočište u Srbiji. Zabrinuti kralj Stefan je svom agentu obezbedio azil i dao mu dvor na obali Vardara kod današnje Demir kapije u Makedoniji, a stena nad rekom se zove Prosek. Tu se nastanio kraljev čovek sa svojom gardom ali u međuvremenu su se političke prilike menjale i on se toliko osilio da je započeo da seče glave i da ubija svakog ko bi mu došao, sumnjajući da se radi o uhodama bugarskim ili samog kralja Stefana koji se zabrinuo šta će s tim Strezom koji je ljude bacao sa stene u Vardar i zabavljao se povicima – “Pazi da ne pokvasiš kožuh”. Da povede vojsku na njega kralj Stefan nije mogao jer bi to bio rat sa susednom državom. Umolio je stoga svoga brata Savu Nemanjića da ide na pregovore sa Strezom i da ga nekako rečima privoli da se okrene dobru u smislu dobrih namera kralja Prvovenčanog – ništa nije pomoglo jer se Strez nije dao nagovoriti. Sava Nemanjić je prihvatio misiju i bilo je susreta i u četiri oka i – najzad – Strez je pao mrtav uboden nekakvom iglom. Vikao je u ropcu da ga je ubo neki čovek i izdahnuo je u teškim mukama.

Pisci žitija pominju sve to ali se ograđuju “da ne pomisli neko da svetitelja klevećemo” i ponavljaju da je Streza ubo anđeo božji. Zanimljivo je da je tu verziju posle osam vekova i Nikolaj Velimirović tako tumačio kao ubod anđela a ne nekog čoveka. Saga se čita lako – ne, nije u pitanju anđeo već ljudska ruka sa otrovnim bodežom. U srednjem veku te su “tehnike” bile sofisticirane i na Istoku i na Zapadu. Pre nekih dvadesetak godina u Evropi je odjeknula vest da su bugarske tajne službe – na vlasti je bio Todor Živkov – na ulici u jednom evropskom gradu ubole poznatog disidenta i to vrhom kišobrana i od tada se pominje ” bugarski kišobran”.

Vekovima su korišćena takva sredstva – a koriste se i danas – u borbi sa političkim protivnicima – tu novine zaista nema.

Sam sv. Sava ne govori o tome ali dvorski pisci beleže da je on nakon toga bio tužan, sumoran i da nije hteo da govori ni o ubici ni o anđelima ubicama. Istoričari naravno ne pominju anđela ubicu, no poznati srpski bogoslov Dimitrije Najdanović – izbegao je 1945. sa ljotićevcima iz Jugoslavije – pišući o sv. Savi pominje “kraljevića ubojicu”. Inače njegova razmatranja o sv. Savi i svetosavlju se danas preštampavaju svuda, i njemu ni na um nije padalo da je anđeo ubica lišio života nesrećnog Streza. Saga je uistinu tužna i tragična i sve se vidi iz kazivanja – no stvar ovde nije u tome. Bilo je kako je bilo i neka svako čita pisce kakvi su bili Domentijan i Teodosije, biografi sv. Save i ideolozi svoga vremena i svoga dvora.

Tumačeći opširno sve ovo po glasilu “Pečat” je jasno: nije ubica niko drugi nego anđeo božji i po njima drugačije ne može biti. To nam nudi beogradski “Pečat” u jedanaestoj godini XXI veka u Srbiji i za Srbe. Ideolozi naravno nemaju dokaza ali to njima i ne treba – treba ponuditi “tumačenje” koje se uklapa u političku konjukturu današnje Srbije – istorija može i da sačeka. Ideolozi uistinu znaju šta Srbljima danas i ovde treba a istorija i faktografija njih i ne zanimaju – ne zanima njih ni sv. Sava ni njegova uloga u njegovom i našem vremenu.

Još jedna napomena – ovo ne piše neki kaluđer već laik i novinar u Beogradu u Vučelićevim novinama.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 05.02.2011.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)