Posle majske izborne pobede antiimigrantskih evroskeptičkih stranaka u Francuskoj i Velikoj Britaniji, mnogi liberali bili su preneraženi i zabrinuti. Međutim bilo je pomalo i glumljene naivnosti u njihovoj jadikovkama i iščuđavanju nad desničarskim pobedama. Pravo je pitanje zašto je desnici trebalo toliko vremena da napravi proboj.
Kada je Žan-Mari Le Pen – osnivač francuskog desničarskog Nacionalnog fronta, pobednika na nedavnim izborima za evropski parlament – ispričao neukusan vic o gasnim komorama i francuskom pop pevaču jevrejskog porekla – njegova ćerka Marin Le Pen, koja vodi stranku, javno ga je kritikovala, gradeći imidž ljudskog lika svog oca. Nije važno da li je ovaj porodični sukob bio isceniran ili pravi – osciliranje dva lica, brutalnog i civilizovanog, definiše današnju populističku desnicu. Ispod civilizovane javne maske vreba brutalno, skaredno pravo lice, a razlika među njima je samo u meri u kojoj se skriveno lice otkriva. Čak i da ova druga strana ostane sasvim izvan vidokruga, ona deluje kao prećutna pretpostavka, kao nevidljiva referentna tačka. Bez bauka svog oca, Marin Le Pen ne postoji.
U porukama Marin Le Pen nema nikakvih iznenađenja: u pitanju je uobičajeni antielitistički, radnički patriotizam koji kritikuje transnacionalne finansijske sile i otuđenu briselsku birokratiju. Ona odbacuje neizabrane briselske finansijske tehnokrate koji brutalno sprovode interese međunarodnog finansijskog kapitala i sprečavaju pojedinačne države da na prvo mesto stave dobrobit svog naroda. Ona, dakle, zagovara politiku koja reaguje na brige i pitanja običnih radnih ljudi. Le Pen predstavlja jasnu suprotnost sterilnim evropskim tehnokratama: dok fašistički ispadi njene partije pripadaju prošlosti, ona vraća strast u politiku. Čak i neki dezorijentisani levičari nisu odoleli iskušenju da je brane. Le Pen i njene evropske levičarske simpatizere ujedinjuje zajedničko odbacivanje snažne Evrope i želja za povratkom na suverenitet nacionalnih država.
Problem u tom zajedničkom odbacivanju je, kako kaže ona šala, što Le Pen ne traži uzroke nevolja u mračnom kutku gde se oni kriju, nego pod svetlom, jer se tamo bolje vidi. Umesto da pokuša da razazna antagonizme današnjeg globalnog kapitalizma, ona se fokusira na lake mete poput doseljenika, čije je prisustvo svima vidljivo na našim ulicama. Poruka Le Penove polazi od prave premise: od propasti politike štednje koju sprovode briselski stručnjaci. Kada je rumunski levičarski pisac Panait Istrati posetio Sovjetski Savez 1930, u vreme velikih čistki i montiranih procesa, jedan sovjetski apologeta, pokušavajući da ga ubedi u neophodnost nasilja protiv državnih neprijatelja, citirao je poslovicu: „Nema kajgane bez slomljenih jaja.“ Na šta je Istrati kratko odgovorio: „Dobro. Vidim slomljena jaja. Ali gde vam je kajgana?“ Trebalo bi da tako reagujemo povodom mera štednje koje nameću briselski tehnokrati: „Dobro, razbijate naša jaja po čitavoj Evropi, ali gde je kajgana koju ste nam obećali?“
Najmanje što se može reći o krizi, koja traje od 2008, jeste da nije narod taj koji ne zna šta radi, već su to upravo ovi eksperti. U zapadnoj Evropi svedoci smo rastuće nesposobnosti vladajuće elite; oni sve manje i manje umeju da vladaju. Pogledajte kako se Evropa nosi sa grčkom krizom: pritiska Grčku da vrati dugove, ali u isto vreme upropašćuje njenu privredu nametnutim merama štednje, garantujući tako da grčki dug nikada ne bude vraćen. U junu 2013. Wall Street Journal je objavio interne dokumente Međunarodnog monetarnog fonda koji otkrivaju da su ekonomske posledice agresivnih mera štednje po Grčku možda čak triput veće nego što se ranije mislilo, što obesmišljava prethodne MMF-ove mere štednje kao rešenja za krizu u evrozoni. Sada, nakon što je izgubljeno više stotina hiljada radnih mesta zbog takvih „pogrešnih procena“, MMF priznaje da je prisiljavanje Grčke i drugih zaduženih zemalja na prebrzo smanjenje deficita kontraproduktivno.
Današnji pritisak EU na Grčku da sprovede mere štednje savršeno se uklapa u ono što se u psihoanalizi zove superego. Superego nije pravi etički princip, već sadistički agens koji bombarduje subjekta nemogućim zahtevima, skaredno uživajući u nesposobnosti subjekta da ih ispuni. Međutim, paradoks superega je u tome, kao što je Frojd jasno video, da što više slušamo njegove zahteve, utoliko se više osećamo krivim. Zamislite pakosnog učitelja koji svojim učenicima zadaje nemoguće zadatke, a zatim se ceri kad vidi njihovu nervozu i paniku. Upravo se u tome krije problem sa naredbama Evropske unije: Grci čak nemaju nikakvu šansu; njihova propast je deo igre. Kao da snabdevači i donosioci duga optužuju zadužene zemlje da se ne osećaju dovoljno krivim.
U tome se krije prava poruka „iracionalnih“ narodnih protesta u čitavoj Evropi. Demonstranti vrlo dobro znaju šta ne znaju; ne prave se da imaju brze i lake odgovore. Ali instinkt im govori jednu činjenicu: ne znaju ni oni na vlasti. Danas u Evropi slepci vode slepce. Politika štednje nije neka nauka, čak ni u minimalnom smislu; ona je mnogo bliža savremenom obliku sujeverja – neka vrsta spontane reakcije na nesagledivo složenu situaciju, slepa reakcija po modelu „nešto je krenulo naopako, mi smo nekako za to krivi, moramo da platimo ceh i da istrpimo, pa hajde da uradimo nešto što boli i da trošimo manje.“ Politika štednje nije „previše radikalna“, kako tvrde neki levičarski kritičari, već naprotiv, previše površna – to je čn izbegavanja pravih korena krize.
Mračni kutak
Može li ideja o ujedinjenoj Evropi biti svedena na vladavinu briselskih tehnokrata? Dokaz da ne može je činjenica da Sjedinjene Države i Izrael, dve nacionalne države opsednute svojim suverenitetom, na nekom dubokom i često zamagljenom nivou doživljavaju EU kao glavnog neprijatelja. Ovakvo shvatanje, koje se drži pod kontrolom u javnom političkom govoru, eksplodira u svom skarednom supkulturnom naličju. U Izraelu, ludačke priče o pravu države da istera Palestince temelje se na Knjizi izlaska, konkretno na božjoj zapovesti Jevrejima, koji se približavaju svojoj zemlji nakon 40-godišnjeg lutanja, da nemilosrdno pobiju plemena koja tamo žive. U Sjedinjenim Državama, ovu viziju odražava fundamentalistička politička vizija ekstremne desnice sa svojim opsesivnim strahom od Novog svetskog poretka, koji se očituje u knjigama Tima Laheja. Na to ukazuje naslov jednog od njegovih romana: Evropska zavera. Neprijatelji SAD nisu muslimanski teroristi; oni su samo marionete kojima potajno upravljaju evropski sekularisti – prave snage Antihrista koje žele da oslabe SAD i uvedu Novi svetski poredak pod dominacijom UN-a. Na neki način, ovo je ispravna percepcija: Evropa nije običan geopolitički blok, nego globalna vizija koja je u krajnjoj liniji nespojiva sa nacionalnim državama, vizija transnacionalnog poretka koji garantuje određena prava (blagostanje, slobodu, itd) za sve ljude na svetu. To je razlog zašto EU teži da se proširi preko granica stare Evrope. To je razlog zašto je evropski san još uvek svima privlačan. Ovaj aspekt EU daje odgovor za pitanje takozvane evropske „slabosti“: postoji iznenađujuća korelacija između evropskog ujedinjenja i jenjavanja evropske globalne vojnopolitičke moći.
U čemu je onda problem sa briselskim tehnokratama? Nisu u pitanju samo njihove mere i njihova lažna stručnost, već još više njihov modus operandi. Osnovni obrazac današnje politike je depolitizovana administracija i koordinacija interesa elitnog stručnjačkog korpusa. Jedini način da se uvede strast u ovu depolitizovanu zonu, da se ljudi aktivno mobilišu, jeste kroz strah: strah od doseljenika, strah od kriminala, strah od bezbožne seksualne izopačenosti, strah od same prejake države (sa njenim visokim poreskim opterećenjem), strah od ekološke katastrofe, strah od uznemiravanja (politička korektnost je primer liberalnog oblika politike straha). Progresivni liberali se, naravno, zgražavaju nad populističkim rasizmom. Međutim, ako pažljivije pogledamo videćemo da se njihova multikulturalna tolerancija i poštovanje (etničkih, verskih, seksualnih) razlika u osnovnim premisama ne razlikuju od ideja antiimigranata: strah od drugih jasno se prepoznaje u liberalnoj opsednutosti uznemiravanjem. Zdravstvenim uznemiravanjem, kada me uznemirava besprizorni pušač, verbalnim uznemiravanjem, kada začujem kako neki tip iz niže klase priča bezobrazne viceve. Drugi je u redu, ali samo ukoliko njegovo prisustvo nije nametljivo, ukoliko Drugi nije zaista Drugi.
Nije ni čudo što je tema „toksičnih subjekata“ u poslednje vreme popularna. Pojam „toksično“ obuhvata niz osobina koje pripadaju potpuno različitim nivoima – prirodnom, kulturnom, psihološkom, političkom. „Toksični subjekat“ može biti imigrant sa nekom smrtonosnom zaraznom bolešću koga treba izolovati; terorista čiji opasan plan treba sprečiti i kome je mesto u Gvantanamu (praznoj zoni slobodnoj od vladavine prava); fundamentalistički ideolog koji bi trebalo da bude ućutkan jer širi mržnju; ili roditelj, nastavnik ili sveštenik koji zlostavlja i kvari decu. Toksičan je, na kraju, Sused kao takav, tako da je krajnja svrha svih pravila međuljudskih odnosa u izolovanju, ili barem neutralisanju i ograđivanju ove toksične dimenzije.
Na današnjem tržištu nalazimo čitav niz proizvoda lišenih svojih malignih svojstava: kafa bez kofeina, šlag bez masnoće, pivo bez alkohola. I tako dalje. Kolin Pauelova doktrina ratovanja bez žrtava (naravno naših) postaje rat bez rata; današnje redefinisanje politike kao umetnosti ekspertskog upravljanja pretvara se u politiku bez politike; sve do današnjeg tolerantnog liberalnog multikulturalizma, koji postaje iskustvo Drugog lišenog njegove Drugosti. Nije li detoksikacija imigrantskog Drugog osnovna tačka programa stranke UKIP Najdžela Faraža? Faraž konstantno ističe da on nije protiv stranih radnika u Britaniji – on ceni vredne Poljake i njihov doprinos britanskoj privredi. Ovo je stav „civilizovane“ antiimigrantske desnice: politika detoksikacije suseda – dobri Poljaci naspram loših imigranata. Ova vizija detoksikacije Suseda predstavlja jasan prelaz iz otvorenog varvarstva u varvarstvo sa ljudskim likom. U kakvim uslovima ono nastaje?
Stara teza Valtera Benjamina da iza svakog uspona fašizma stoji propala revolucija ne samo da još uvek važi, nego je relevantnija nego ikad. Desni liberali rado ističu sličnosti između levog i desnog „ekstremizma“: Hitlerov teror i logori bili su imitacija boljševičkog terora, lenjinistička partija još uvek živi u Al Kaidi. Ali zar ovo ne ukazuje na to da je fašizam zauzeo mesto neuspele levičarske revolucije? Njegov uspon je neuspeh levice, ali istovremeno i dokaz da postoji revolucionarni potencijal koji levica nije mogla da mobiliše. Zar ovo ne važi i za današnji takozvani „islamofašizam“? Zar porast radikalnog islamizma ne stoji u korelaciji sa nestankom sekularne levice u muslimanskim zemljama? Danas, kada se Avganistan predstavlja kao ekstremno islamska fundamentalistička zemlja, ko još pamti da je pre 36 godina to bila zemlja sa snažnom sekularnom tradicijom, uključujući i jaku Komunističku partiju koja je došla na vlast nezavisno od Sovjetskog Saveza? Kao što je pokazao Tomas Frenk, isto važi i za Kanzas: država koja je do 1970-ih bila ugaoni kamen radikalnog levičarskog populizma danas je temelj hrišćanskog fundamentalizma. Isto važi i za Evropu: neuspeh levičarske alternative globalnom kapitalizmu iznedrio je antiimigrantski populizam.
Treba biti obazriv čak i u slučaju nesporno fundamentalističkih pokreta, i ne gubiti iz vida socijalnu komponentu. Talibani se redovno predstavljaju kao fundamentalistička islamistička grupa koja svoja pravila sprovodi terorom – međutim, kada su u proleće 2009. preuzeli dolinu Svat u Pakistanu, New York Times je izvestio da su organizovali klasnu pobunu iskoristivši duboke podele između male grupe bogatih zemljoposednika i njihovih zakupaca bezemljaša. Ako su, eksploatišući muke zemljoradnika, talibani podigli paniku zbog rizika u Pakistanu, koji je još uvek u velikoj meri feudalan, šta sprečava liberalne demokrate u Pakistanu i Sjedinjenim Državama da na sličan način „iskoriste“ ove muke i pomognu zemljoradnicima bezemljašima? Žalosna pouka je da su feudalne snage u Pakistanu „prirodni saveznici“ liberalne demokratije. I mutatis mutandis (menjajući samo neophodno), isto važi i za Faraža i Le Pen: njihov uspon je naličje pada radikalne levice.
Pouka koju bi uplašeni liberali trebalo da izvuku je sledeća: samo radikalizovana levica može spasiti ono što treba spasavati u liberalnom nasleđu. Tužna realnost koja vreba ako se to ne desi jeste spoj dveju suprotnosti – vladavine bezimenih finansijskih tehnokrata pod maskom populističkih pseudo-strasti.
New Statesman, 25.06.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 15.07.2014.
