Srpski premijer Ivica Dačić zatražio je od briselskih moćnika da se carina za robu koja ide za sever Kosova naplaćuje tek od 10. januara. Taj 10. januar je Dan svetih 20.000 mučenika Nikomidijskih. Toliko ima državljana Srbije sa prištinskim dokumentima na severu Kosova. Dvadeset hiljada mučenika nikomidijskih su rimski vojnici preobraćeni u hrišćanstvo. Legenda se pripisuje Anastasiju Bibliotekaru, rimskom antipapi iz 9. veka, pa mučenike ekumenski slave Srpska pravoslavna i Rimokatolička crkva. Carina je svojstvo nacionalne granice i obeležje države. Na engleskom reč „carina“ (customs) znači takođe „običaj“ i „dužnost“.
Iako je tokom osme runde „tehničkih“ pregovora Beograda i Prištine februara 2012. dogovoren „IBM“, dogovor se opredmetio tek u decembru 2012. kada su se skraćenice o granicama dohvatila dvojica premijera. Osim što je akronim za američku International Business Machines korporaciju, „IBM“ ima još dva tumačenja. U engleskom tekstu dogovora se operiše terminom „Integrated Border Management“, što je de facto priznanje države Kosovo, jer granice postoje samo među državama, a u srpskom stoji „upravljanje administrativnim prelazima“, što je terminologija koja označava unutrašnje međe u jednoj državi. Različite interpretacije IBM-a postale su trajno vlasništvo Beograda i Prištine, dok su Pentagon i komanda američke mornarice na Pacifiku uvek na isti način razumeli akronim „ADCOMSUBORDCOMPHIBSPAC“, najduži na svetu. Mediji u Srbiji bezbrižno koriste „IBM“, oznaku dve teritorijalne celine oplemenjene suverenošću i srpsko priznanje teritorijalnog integriteta Kosova.
Premijer je otkrio je da će svaka strana poslati drugoj „oficira za vezu“, bez diplomatskog zvanja. Time je Srbija prihvatila izaslanika Kosova u svom glavnom gradu. Oficir bez „čvaraka“ će raditi u misijama Evropske unije u Beogradu i Prištini, što su ambasade EU u „trećim zemljama“. Prištinski „oficir za vezu“ u Beogradu već ima zvanje ambasadora, jer se tim poslom bavi takođe u bivšoj jugoslovenskoj republici – Makedoniji. Od izaslanika Srbije u Prištini se očekuje da budu najmanje „ambasadori dobre volje“.
Samo 13 dana nakon što je predsednik Srbije Tomislav Nikolić najavio, Spoljnopolitički odbor Skupštine Srbije je izglasao da Srbija bude posmatrač u Parlamentarnoj skupštini Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) – vojnom savezu Rusije i pet bivših sovjetskih republika. Nijedna država nije uradila išta slično na putu ka Evropskoj uniji.
Dok je pet dana u maju 2007. Nikolić, kao najviši među radikalima bio predsednik skupštine Srbije u pristupnom govoru rekao je da „Srbija treba da se priključi uniji Rusije i Belorusije“ i zažalio što Srbija nije ruska gubernija. U Srbiji živi samo 2.588 Rusa, a u Rusiji je udomljeno 4.156 Srba, uključivo one van zakona: udovice, komandante JNA u slovenačkom i hrvatskom ratu, harmonikaše sa porodičnim grbom…
Vojne snage ODKB saveza se sastoje od četiri hiljade ljudi: tri bataljona iz Rusije, dva iz Kazahstana i po jednog bataljona iz Belorusije, Tadžikistana, Jermenije i Kirgizije. Sa toliko vojnika je Francuska doprinela NATO misiji od 112.579 vojnika u Avganistanu. Rusko-azijskog tigra od papira su napustili Azerbejdžan, Uzbekistan i Gruzija.
Jedan od članova ugovora o osnivanju ODKB iz 1992. predviđa i da u slučaju napada na bilo koju članicu, ostale članice mora da joj pomognu svakojako, pa i vojno. Kad bi morali da intervenišu u Srbiji, bataljoni bi trebalo da prelete preko raketnih štitova, protivvazdušne odbrane i radara pet članica NATO-a i tek tada bi Srbija, kao Čehoslovačka 1968. dobila „bratsku pomoć“ Varšavskog pakta, sada ODKB.
Pomoć Tadžikistana Srbiji upitna je iz još jednog razloga: Tadžici su suniti, petina stanovništva živi sa manje od 1,25 dolara dnevno, od 976 obolelih od dečje paralize u svetu, 458 su u Tadžikistanu. Šverc droge je dopunski izvor prihoda. U Tadžikistanu su bile treće po veličini u svetu zaplene heroina i sirovog opijuma. Planine zauzimaju 93 odsto njegove površine sa vrhovima koji se zovu: „Nezavisnost“, „Sloga“, „Akademija nauka“, „Karl Marks“, autor „Komunističkog manifesta“ i „Majakovski“, čovek sa „oblakom u pantalonama“, koje nisu po sluhu vlasti u Srbiji.
Ni pomoć Belorusije nije izvesna, jer se ova članica ODKB sukobila sa glavnokomandujućim, Rusijom oko energenata. Lako otkazuje poslušnost saveznicima. Dan posle pravoslavnog Božića 2007. ruski državni „Transneft“ isključio je dovod u gasovod „Družba“ (prijateljstvo) kroz Belorusiju, ne bi li naterao Minsk da skuplje plaća ruski gas. Osvetio se jer je u Belorusiji iz naftovoda takođe imena „Prijateljstvo“ bez havarije iscurelo oko 79.900 metričkih tona nafte. Posle su se saveznice sporazumele, a Belorusija je „stradala od nove ruske energetske politike“.
Belorusijom, jednom od šest tiranija na svetu, od 1994. godine do smrti će vladati Aleksandar Lukašenko, „posljednji evropski diktator“. Lukašenko je osobno svoj način vladavine opisao kao „autoritativan demokratski politički sistem“.
Rusifikacija Belorusije je toliko Moskvi prešla u naviku, da je, i posle Staljina Nikita Hruščov u prestonici Belorusije uveravao: ”Čim pre svi progovormo ruski, pre ćemo izgraditi komunizam”. Beloruski građani su posle tri decenije Mihailu Gorbačovu predali peticiju konstatujući da rusifikacija Belorusije znači “kulturni Černobil”. Tokom Drugog svetskog rata u Belorusiji je poginulo oko 2,2 miliona ljudi. Još oko 700.000 ubijeno je u progonu sovjetskog režima. Najvažnije prirodno bogatstvo Belorusije je treset, energent koji još nije stasao u ugalj. Trećina Belorusa su katolici, broj stanovnika se smanjuje, a raste samo populacija evropskog bizona. Najveći biljožder Evrope, koga ne treba brkati sa divljim govedom, izumire inače u Poljskoj, Rusiji, Ukrajini i Slovačkoj.
Predsednik Skupštine Srbije Nebojša Stefanović, biografijom stručnjak za marketing, turizam i trgovinu se nakon glasanja na sednici Odbora dočepao spiska imena “antiruskih” poslanika iz DS i LDP i pročitao ko su „izdajnici“. Njegov stranački šef i ministar odbrane Aleksandar Vučić se nije ni po službenoj dužnosti izjasnio o ODKB.
Odbornici su glasali nakon posete potpredsednika ruske vlade Dmitrija Rogozina Beogradu. Rogozin im je obećao da će posle priključenja ODKB “Srbija postati toliko jača država da će svako prvo morati da razmisli pre nego što upotrebi oružje protiv nje”. Rogozin je do 2012. uživao sve blagodeti izaslanika Rusije u NATO.
Srbija se 2006. čim je ostala bez Crne Gore, priključila programu Partnerstvo za mir, koji je prvi korak ka članstvu u NATO. Rusija je u Partnerstvu za mir od 1994. Prvi protesti u Rusiji zbog saradnje sa NATO bili su u aprilu 2012. kada je NATO hteo da na aerodromu u Uljanovsku, rodnom mestu Lenjina, formira tranzitni centar za robu koja se transportuje za ili iz Avganistana. Organizatori protesta kažu da ih je bilo 5.000, a policija je smanjila na 1.000 demonstranata. Ministar inostranih poslova Sergej Lavrov je umirivao demonstrante rečima da sabirni centar nije “vojna baza“.
Sporazum o Strateškom partnerstvu Srbije sa Rusijom čeka na potpisivanje od marta 2011. Srbija, tada SRJ, nije primljena u savez Rusije i Belorusije, kao što je Slobodan Milošević tražio 1999. kad je Nikolić bio samo zamenik premijera Srbije. Donji dom ruskog parlamenta – Duma je 14. aprila velikom većinom glasova odbio da razmatra ponudu jugoslovenskog parlamenta o prisajedinjenju SRJ savezu Rusije i Belorusije. Vladimir Riškov, šef poslaničke grupe stranke „Naš dom Rusija“ Viktora Černomirdina izjavio je u Dumi da je „SRJ praktično u ratu, a savezi se ne formiraju u ratnim uslovima“.
U martu 2000. pre prve inauguracije Putina, predsednik ruske Dume, komunista Genadij Seleznjov, na pitanje da li će se ponovo razmatrati prijem Jugoslavije u savez Rusije i Belorusije, odgovorio da hoće, ali tek posle „slobodnih demokratskih izbora u SRJ“. Izbori u Srbiji su 2016.
Autonomija.info, 16.12.2012.
Peščanik.net, 17.12.2012.
