Samoodređenje ruskog naciste

Fašizam pogoduje režimu. Ali u vreme krize, on se može okrenuti protiv svoga gospodara.

Uoči 9. maja (Dan pobede), a na Hitlerov rođendan, na teritoriji bivšeg SSSR-a doneta je sudska presuda bez presedana. Osuđenom je izrečena kazna zatvorom zbog borbe protiv fašizma.

Ovo se nije dogodilo u nekoj od baltičkih zemalja u kojima, kao što znamo, fašizam nastupa krupnim koracima, pa je naša Duma po ubrzanom postupku donela zakon protiv rehabilitacije fašizma, niti u „četvrtom rajhu“, to jest SAD-u. Ova presuda je doneta u Taganskom sudu u Moskvi, a osuđen je antifašista Aleksej Olesinov.

Kada kažem da je „osuđen za borbu protiv fašima“, ne izražavam se metaforično, to jest ne u smislu da je formalno osuđen za tuču, a da svi znamo da je to zato što je on lider pokreta „Antifa“. Njega šalju u zatvor zbog antifašizma i to je napisano u zaključku optužnice koju je podigao istražni sudija Romanov. Citiram:

„On, Olesinov A.F, lider je neformalnog pokreta mladih „Antifa“, u koji su se uključile grupe lica muškog i ženskog pola radi protivljenja licima koja se bave delatnošću propagiranja fašizma, tj. podržavanjem i zaštitom građana od nasrtaja članova raznih neformalnih udruženja suprotnog (pokretu „AntiFa“) profila, a čiji su članovi (pokret „AntiFa“) izvitoperili svoju delatnost do svoje suprotnosti i pokazujući lažnu složnost zloupotrebili svoje brojčano preimućstvo nad ostalim građanima.“

Ponavljam, uoči 9. maja, u Moskvi je osuđen čovek zato što se borio protiv fašizma i baš je tako napisano u zaključku optužnice.

Nakon izrečene presude učesnici protestnog mitinga za zaštitu Alekseja Olesinova bili su grubo rasterani. Pripadnici OMON-a (Policijske jedinice za specialno delovanje) silom su uvlačili devojke u autobuse obećavajući im da će biti „po…ane“, ali su ih, kao i ostale učesnike, nakon naplaćene „kazne“ od 500 rubalja „na ruke“, puštali da slobodno odu.

Poznato je da Rusiju sa svih strana okružuju neprijatelji. Zašto su neprijatelji okruživali SSSR objašnjavali su nam ovako: mi gradimo najnaprediniji poredak na svetu, a buržuji svih boja se prosto guše od zavisti. Reklo bi se da napredni poredak više ne gradimo. Od „naprednog poretka“ nam je ostala katastrofalna demografija kao rezultat staljinističkog genocida, nekonkurentna ekonomija koja proizvodi ili tenkove ili čelik za tenkove, gradovi sa kućama koje liče na barake i industrijske zone koje liče na koncentracione logore.

Bez obzira na to i danas će bilo koji „našista“^[1] koji dođe na jezero Seliger^[2] takođe čuti da smo okruženi neprijateljima i da nas oni mrze samo zato što smo tako veliki i po svemu izuzetni.

Fašizam je ideologija kojom se tvrdi da je neki narod izuzetan i okružen neprijateljima. Nađite deset razlika između ove ideologije i one koju propoveda vlast koja svoju decu šalje u London, novac drži u Švajcarskoj, vile kupuje u Nici, a marvi na jezeru Seliger objašnjava da nas Zapad mrzi zato što smo mi, Rusi, veliki narod.

Šta je to ako nije fašizam?

Navikli smo da je fašizam rat, Sudeti, podela Poljske (sve sa Staljinom), Drugi svetski rat.

Međutim, ideologija fašizma pretpostavlja dve vrste neprijatelja, spoljne i unutrašnje. Tako se desilo da režim u Rusiji ima vrlo jasnu ratno-ideološku komponentu, a to je rat protiv sopstvenog biznisa. Ta se pljačka ne događa slučajno. To je ideološki obrazložena kampanja koja podrazumeva da napad na biznis omogućava učvršćivanje vertikale vlasti.

U vremenu kojim vladaju računi u švajcarskim bankama i pretnja atomskim oružjem, daleko je lakše voditi rat protiv sopstvenog biznisa nego protiv tuđih armija. Oni koji ga vode osećaju se značajnima i hrabrima dok njih šestorica prebijaju sedamdesetogodišnjeg Lava Ponomarjova.^[3] I to je još jedna važna karakteristika fašizma. To nije ideologija heroja. To je ideologija koja nitkovu dozvoljava da se svrstava među heroje. Umreti za Domovinu je moguće i bez fašizma. Ali spaljivati decu u koncentracionim logorima i pri toma se osećati kao spasitelj Otadžbine nije moguće bez fašističke ideologije.

Istorija poznaje vrlo stabilne vertikalne imperije izgrađene na mehanizmu institucionalizovane pljačke. Na primer, u imperijama Karla Velikog ili Džingis Kana, lideri su se oslanjali na nezavisne vojskovođe kojima je bilo dozvoljeno da pljačkaju sve od reda. Kako se pljačka širila, tako su rasle imperije, a sa njima i vlast glavnokomandujućih. U trenucima kada se mehanizam pljačke zaustavljao, vojskovođe su se zdušno bacale na rasparčavanje tih istih imperija.

Situacija u Rusiji je vrlo slična. Prećutni dogovor političke elite i lumpen-birokratije je prost: svake naredne godine od unutrašnjeg neprijatelja – biznismena, dozvoljeno je iscediti više novca nego predhodne. Problem je u tome što je ovaj prećutni dogovor na snazi do pojave krize.

A sada, vratimo se pripadnicima OMON-a, koji su tukli učesnike antifašističkog mitinga, pretili devojkama da će ih silovati i puštali ljude za 500 rubalja. Prećutni koncenzus vlasti i OMON-a je glasio: dozvoljavamo vam da osetite svoju moć tako što ćete bez straha od kazne plašiti devojke i otimati po 500 rubalja od učesnika na mitingu, a za uzvrat treba da zaštitite našu nekažnjivost.

Ali sada sve puca po šavovima. Nije stvar u krizi, niti u raskolu elite, već u tome što ljudima iz OMON-a koji otimaju 500 rubalja, više ne komanduje zakletva na vernost već gramzivost i osećaj nekažnjivosti. Oni u vreme krize shvataju da od prebijenih ljudi na mitingu mogu dobiti po 500 rubalja, ali da od stanovnika Rubljovke (moskovskog Dedinja) mogu uzeti mnogo više.

Puškin u Pričama Pugačova kaže: “Pugačov se pred njima pojavio, bez boja ih pokorio i u svoju vojsku primio. Platu su primali samo kozaci sa Jaike. Ostali su se zadovoljavaili pljačkom“.

 
Новая Газета, 29.04.2009.

Preveo sa ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 09.05.2009.