Fotografije čitalaca, Damir Romanov

Fotografije čitalaca, Damir Romanov

Antirezolucijska ofanziva srpskih vlasti kao i ruski veto na Rezoluciju o Srebrenici pred Savetom bezbednosti, uzrokovali su čitav niz događaja: od incidenta prilikom Vučićevog odlaska u Potočare, usvajanja odluke o referendumu u RS, preko grotesknog prijema članova Predsedništva BiH u Beogradu, sve do najnovijeg istupanja grupe političara i intelektualaca sa inicijativom za osnivanje Memorijalnog centra srpskim žrtvama genocida u 20. veku. Na konferenciji, koja je održana 25. jula u Medija centru, javnosti su se obratili Nenad Popović, predsednik Srpske narodne partije i Fondacije “Sveti Aleksandar Nevski”, politički analitičar Dragomir Anđelković, Radovan Kalabić, predsednik SNP Odbora za dijasporu i odnose sa crkvom, kao i akademik Matija Bećković. Bilo je pitanje trenutka kada će se ovi brižni naslednici “oca nacije” konačno ujediniti i oglasiti povodom događaja koji su počeli da sustižu premijera Vučića i predsednika Nikolića, oduzimajući im onaj modernizatorski zamajac koji je u zemlji i inostranstvu prepoznat kao ključan. Diskurs o genocidu je oduvek bio plodno tle za nicanje ovakvih inicijativa, a naročito kada se radi o “uzurpaciji” apsolutnog prava na žrtvenost, kako su domaći političari pročitali britanski predlog Rezolucije o Srebrenici. Vučićevo i Nikolićevo žrtvoslovlje pokrenulo je stare duhove poput Matije Bećkovića, koji je kao jedan od najvatrenijih zagovornika srpske nesreće u proteklom veku, koju je opevao u anahronom desetercu, morao nekako da obodri naciju, prizove je k sebi, opominjući je da nema druge prave žrtve osim njene. Svakako je prijatno čuti Matijin glas posle svetske halabuke o Srebrenici i iscrpljujuće interpretacije britanske rezolucije u smislu “pripisivanja genocidnosti srpskom narodu”, kojom su bili ispunjeni gotovo svi mediji u Srbiji. Matijin očinski glas, sada kada više nema Dobrice Ćosića, deluje kao sedativ na Vučićevo biračko telo.

“Srbi su, procentualno u odnosu na brojnost naroda, uz Jevreje, u 20. veku pretrpeli najveći genocid i etnocid na kugli zemaljskoj.” Ovim nadahnutim rečima je Nenad Popović otvorio konferenciju “Genocid nad Srbima u 20. veku”, opominjući javnost da dok “drugi narodi slave i veličaju svoje žrtve, Srbi se stide svog nacionalnog identiteta i istorije, jer nemaju ni zvanične datume za obeležavanje stradanja, niti spomenike koji bi verodostojno podsećali na žrtve i genocid nad srpskim narodom”. Ovaj samouvereni Popovićev nastup je jednim gestom “izbrisao” čitave decenije srpskog žrtvoslovlja, na kome se formulisala oficijelna kultura osamdesetih, politika devedesetih godina, kao i tranzicioni koncepti pomirenja nakon pada Miloševića. Potom je govorio Matija Bećković, zbunjen poražavajućim rezultatima istorijskog napora srpske nacionalističke elite, kao da se suočava sa negativnim ocenama sopstvene literature: “Niko nije mogao da veruje da Srbi, za koje je postojala kvota sto za jednog, mogu doživeti da ih nazivaju fašistima i genocidnim narodom, a to je upravo zato što nemamo nijedno gubilište, nijedno stratište na kome su popisana imena onih koji su tu postradali.” Bećković je možda bio zbunjen prizorom iz Potočara, gde je nad dugim nizovima imena streljanih Bošnjaka bio istaknut citat nekadašnjeg radikala Vučića, koji je istom tom kvotom iz Skupštine Srbije pretio muslimanskom življu u Bosni. Nešto se u njegovoj računici nije slagalo, pa je stoga odlučio da se pridruži ovoj inicijativi za ponovno brojanje žrtava. Zapravo je zatvoren jedan krug koji je počeo da se ispisuje osamdesetih godina, kada su budući srpski političari otpočeli svoju karijeru opelima nad stratištima iz Drugog svetskog rata, sve do Rezolucije o Srebrenici, koja je srpsku elitu više uznemirila nego presuda Međunarodnog suda pravde februara 2007. godine.

Ni režimski analitičar Dragomir Anđelković nije mogao da sakrije žal zbog izostanka “adekvatnih spomeničkih znamenja”. Neophodna je bar “jedna livada”, dodao je Bećković, “na kojoj će srpske žrtve biti zabeležene, na kojoj bi vence mogli da polože oni koji su zločine počinili i da se suoče s tim”. Hteo bi da kaže Bećković da bi sada, kada bi se krenulo ispočetka, sve drugačije i pametnije radio. No trebalo bi imati u vidu neke činjenice na koje nas upućuju nepristrasni istoričari koji se bave kulturom sećanja na stradanja u Drugom svetskom ratu. Jedan takav istoričar je i Max Bergholz. On je u svom radu “Među rodoljubima, kupusom, svinjama i varvarima” izneo frapantnu činjenicu da je u Jugoslaviji između 1947. i 1961. bilo podignuto preko četrnaest hiljada memorijalnih lokusa. Odnos prema tim mestima sećanja kasnije, a naročito tokom devedesetih godina, pokazao je razornost etnonacionalizma, koji je opustošio većinu spomeničkih obeležja nastalih u socijalističkoj Jugoslaviji, jer se žrtve nisu mogle čisto etnički klasifikovati pa prema tome nisu ni bile upotrebljive u novim etničkim kultovima autoviktimizacije. Za Bećkovića je sporan “Kameni cvet” u Jasenovcu, koji je i tokom osamdesetih godina bio jedna od čestih meta srpskog, kao i hrvatskog nacionalizma. Otuda san o livadi sa popisom svih srpskih žrtava, iz svih genocida koliko ih je Popović nabrojao, ističući naročito onaj “milionski” u NDH. Stiče se utisak da ništa tu nije učinjeno kako treba i da bi sve trebalo ponovo.

Paradoksalno je buđenje srpskih nacionalista iz kome. Dok jedni, poput aktuelnog ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, sanjaju o nekom novom Načertaniju, koje bi trasiralo nacionalne interese Srbije za narednih sto godina, dotle Matija Bećković i njegovi istomišljenici maštaju o novoj rekapitulaciji genocida nad Srbima. I političari i pesnici, reklo bi se, osećaju isto: došlo je vreme da se stare konfuzije zamene novim. Slično stanje bilo je zabeleženo i osamdesetih godina kada su aspiracije za novim nacionalnim programom rezultirale Memorandumom, a potreba za dokumentovanjem zločina čitavim nizom kanonizovanih pesničkih ostvarenja, koja su mapirala stratišta, raspirujući mržnju protiv “turkoljuba” i “čmintoljuba”. Sledeći korak bila je realizacija tih programa na terenu. Danas isti ti ljudi traže novo poverenje. Verujem da ga mogu lako dobiti jer su se i oni, kao i Vučić iz jedne stare Matijine tužbalice, promenili.

Peščanik.net, 28.07.2015.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Saša Ilić (Svi tekstovi)