Ljudi koji se zanimaju za položaj hrišćanske Crkve, posebno za njeno suočavanje sa izazovima novog vremena, sigurno znaju da je Klaude Langlois ime u toj oblasti, odnosno svetski autoritet. Oni pak koji su imali priliku da slušaju njegovo predavanje u Parizu, to znaju još bolje, pa su njegovi komentari o sadašnjem stanju u hrišćanskoj Crkvi, na najširem ekumenskom prostoru – uključujući tu i pravoslavnu ekumenu – dragoceni. On se bavi ovih dana problemom beatifikacije i sanktifikacije poslednjih rimskih papa u 20. veku – odnosno, ko od njih može da uđe u diptih svetaca. Ovaj je naučnik uspostavio tri principa od kojih je prvi da odluka o nekom svecu – makar on bio i papa – zavisi od trenutka u kojem se to zbiva. Drugi princip je da je to stvar Crkve, a treći princip je da je svaka odluka takve vrste u znaku političke konotacije. Stoga je sadašnji papa Benedikt XVI odlučio da „prikoči“ proglašenje za sveca Pape Pija XII iz vremena Drugog svetskog rata, pa čak i pape Jovana Pavla II, čiji je proces beatifikacije bio već odmakao podaleko. Može neko imati lične vrline ali je bitan još jedan uslov: Da li je on svoje vrline i lične kvalitete „herojski živeo“ u vremenu u kojem je živeo. U slučaju Pija XII, stvari su zapele jer je on ćutao za vreme Drugog svetskog rata o Jevrejima, a znao je sve o uništavanju Jevreja od strane Hitlera. Nije mu uzeto kao olakšavajuća okolnost ni to što je tvrdio da je morao da ćuti jer da se oglasio, po Jevreje bi gore bilo. U slučaju pak Jovana Pavla II, iz dosijea se sada vidi da je taj veliki hrišćanin ipak znao o pedofiliji u Crkvi, a nije mnogo učinio da se nešto tu uradi. Dakle, sa svecima i svetiteljima ne treba žuriti. Nemačka kancelarka A. Merkel je posebno prigovorila rimskoj Kuriji da s tim ne treba žuriti, jer pedofilija je težak greh i prestup koji danas predstavlja problem.
Naravno, na Balkanu to može na brzaka, kako kome padne na pamet, ne vodeći računa o strogim uslovima od kojih smo neke pomenuli. To važi i za naše komšije Hrvate, jer i sa A. Stepincem stvari nisu sasvim jasne, i on je o mnogo čemu znao i o mnogo čemu ćutao, posebno o stradanju Srba, Roma i Hrvata u Jasenovcu. Uostalom, ko sve nije ćutao među katoličkim i pravoslavnim poglavarima, o sudbini Jevreja, a znalo se sve, pa ako nekoga zanima, neka pogleda „Glasnik SPC“ – to je i danas zvanični organ SPC – od 1. marta 1942. godine. Istoričari se još nisu oglasili o tom dokumentu, odnosno, nisu se dovoljno oglasili, a kriviti Jevreje da su kao narod kolektivno krivi zbog Hristovog raspeća besmislica je i ne odgovara istorijskoj istini. Velikog proroka iz Nazareta pogubila je rimska imperijalna vlast. Uostalom, zar su svi Grci kolektivno krivi do dana današnjeg zbog toga što je Atinski sud osudio Sokrata na smrt?
Ove napomene važe samo za ozbiljne ljude i nikako nisu namenjene nekom zarozanom kaluđeru, koji se oglašava na ove teme.
Razapeo je bio 2004. godine aprila meseca šator kraj Valjeva, neki naš kaluđer A. Jevtić, i besedio je pred narodom da su Karadžić i Mladić braća Makaveji, da su „čistih ruku“. Kazao je ovaj kaluđer kako Muslimani smrde „pošto jedu loj“. Zaboravio je kaluđer da smrde i Romi i Englezi i Japanci, pa čak i mi Srbi, ako se ne okupamo. Mi se nismo u svojim osvrtima bavili učenjem njegovog sveca Nikolaja o štetnosti kupanja – jer čak i mi invalidi moramo se redovno kupati, pa makar triput bili Srbi i pravoslavci. Sve ostale, koji suprotno misle i o kupanju i o njegovom Nikolaju, kaluđer A. Jevtić nazvao je „evroslinavcima“.
Sve nas je pobrojao, imenom i prezimenom, i optužio za kupanje, a njegov rečnik je psovački, i nije se takav rečnik čuo u Beogradu od vremena otkad na beogradskim ulicama nema prevoznika sa konjskom zapregom. Ovde ćemo umetnuti još jednu zgodu koja se vidi u Evropi – i ovaj je umetak samo za ozbiljne ljude, a ne za kaluđera A. Jevtića – jer su poljski katolici ovih dana posle punih 467 godina, sahranili uz najveće crkvene počasti Nikolu Kopernika, koga je crkva bila svojevremeno progonila i proglasila za jeretika: nesretnik se usudio da dokazuje, i dokazao je da se Zemlja okreće oko svoje ose i oko Sunca, a to je danas evo i Crkva prihvatila.
Njegov pak sveti Nikolaj je godine 1940. u jednom svom spisu tvrdio da je Darvin i njegovo učenje obična zabluda, i „da se Zemlja zaista ne kreće“. Zemlja se ipak kreće oko sunca, a ovaj kaluđer tera svoje. Nema druge da se ovaj čovek urazumi – to je naš ozbiljan predlog „Danasu“ – nego da se 18. marta, kada se u kalendaru beleži dan smrti sv. Nikolaja ili pak 3. maja, na dan prenosa njegovih moštiju, objave neki Nikolajevi spisi, za koje ovaj kaluđer tvrdi da ne postoje.
Ništa ne postoji što on nije čitao, ili se pak on ponaša kao pop-Jocina frajla. Treba objaviti govor sv. Nikolaja održan 24. aprila 1945. godine – Hitler je okončao svoj život već 30. aprila – iz kojeg se vidi da je Nikolaj bio veći Ljotićevac i od samog Ljotića. Šta je pak sveti Nikolaj pisao o Jevrejima, koji su „dobili ono što su zaslužili“, prljavštine su nedostojne da ih jedan Srbin i citira i uvreda su za srpski jezik. Igra ovaj kaluđer godinama već – na Mašincu posebno – svoju lukavu političku i politikantsku igru i to sve onako sitno kaluđerski. Neka mu bude. Ni kupanje nas ne zanima ovog puta, niti nekupanje nečije. Ali, ovo mrakobesije neće proći u današnjoj Srbiji koja je zakoračila u 21. vek. Nećemo mu oprostiti ono što je napisao o Dositeju Obradoviću, pa makar to bile triput posvećene nekakve njegove „strudeničke deklaracije“ i do gađenja glupo „drugo srpsko pismo Haralampiju“, nije nas zanimala mnogo ni njegova muka sa sabratom Artemijem – evo ih, ganjaju se po sudovima, i crkvenim i državnim – jer smo rekli u čemu je problem sa Artemijem na stranicama Republike, i to u vreme kada ovaj kaluđer nije smeo da izviri iz mišije rupe. A to koliko je ko novac gde rasuo i poarčio, o tome će odlučivati sud, i pre nego što sud nekog ne oglasi krivim ili nevinim, razumni ljudi i pošteni Srbi ne mogu izricati nikakve presude ni o kome.
Bio je ovaj kaluđer na Kosovu čak i administrator Raško-prizrenske eparhije, i ništa nije uradio, a šteta – umalo što nije rešio i problem statusa Kosova. Podneo je ostavku, jer mu ne ide od ruke, i evo ga šeta sada bez kamilavke na glavi – negde mu se zaturila – i nastavlja svoju ulogu putujućeg ideologa koji neće da čuje ni jednu razumnu reč, a šta je to argumenat, citat – pa makar iz njegovog Nikolaja ili Justina – to za njega ne važi. Može ovaj kaluđer da padne i sa vrha zvonika Saborne crkve, dobio bi po neki prelom, ali sigurni smo, u glavi mu se ništa ne bi dogodilo – mislio bi isto kao i do sada.
Toliko – i ovo je mnogo – za nesmirenog kaluđera koji seje mržnju i razdor među građanima.
Zapisi iz palanke
Peščanik.net, 31.05.2010.
Srodni linkovi:
Mirko Đorđević – I izvan crkve ima svetosti
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mirko Đorđević (see all)
- Naša su kašnjenja kobna - 20/04/2024
- Mirko Đorđević i Druga Srpska crkva - 20/04/2024
- Decenija bez Mirka Đorđevića - 18/04/2024
