Saplitanje o isti kamen

Mali narodi, ako su pametni klone se nezgoda, ne petljaju se između velikih sila, niti s njima vode bitke. Izabereš put kojim ćeš da ideš, znaš gde si, šta hoćeš, kakve karte držiš u rukama i čemu se možeš nadati. Tu ne možeš da ideš uz nos, verujući da ćeš velike igrače nekako prevariti i svoje nerealne nacionalne interese progurati. Zaneseni kako im dobro ide kod kuće, osokole se da će tako i s velikim silama. Kod kuće si bog i batina, pokorio si što se može pokoriti, parice se slažu i dobro ti ide, sud sudi čitajući tvoje misli, parlament glasa sve u glas, opozicija rasturena, novinari zaboravili šta im je posao, pioniori sačekuju aplauzima, srpstvo cveta, a rejtinzi rastu li rastu. Obećanja se daju i ne ispunjavaju, narodu sve gore i ne pita ništa, sve je mirno, pa je život baš lep da lepši ne može biti. Ali, kad tako zanesen svojim rejtinzima tražiš podršku velikih i obečaš da ćeš suditi za ubistvo braće Bitići, uhapsiti odgovorne za paljenje ambasada, odustati od nacionalističkih pretenzija i promena granica, poštovati vladavinu prava, nezavisne institucije i slobodu medija, normalizovati odnose sa Kosovom i svim susedima, prilagoditi spoljnu politiku sa EU ako hoćeš u taj klub, a onda obećano ne ispuniš, ne piše ti se dobro. Posle blagih opomena koje se praviš da nisi čuo, eto nama još jedne šut karte.

Slikovito rečeno, mi smo kao onaj prepotentni amater koji seda za pokeraški sto sa prevejanim kockarima. Amerikanac u rukama drži četiri keca, Rus četiri kralja, a Srbin, kad mu se kaže spusti karte, ima same daske u rukama. Kad se mnogo sekiramo zbog naših obesnih vladara, gotovo nepogrešivo se možemo osloniti na njihov međunarodni debakl. Tako su svi odlazili. Od kako pratim ovdašnju politiku, od Miloševića do Vučića, svaki je naš vladar završio tako što je partiju sa velikima izgubio, a pri tom je Srbiju gurnuo unazad, u veće siromaštvo i zaostalost. I evo sada opet, mnogo hvaljena spoljna politika premijera Vučića nije više tako idilična. Od kada se premijer vratio iz SAD, ne čuju se fanfare, nego zapomaganje i dozivanje da budemo jedinstveni u teškoćama i da zajedno rasterujemo crne oblake koji su se nad Srbijom nadvili. Ni gospođa Merkel ne stiže u Srbiju da bi igrala piljke, što već iz iskustva znamo. Ispalo je da grmi i seva sa svih strana. Ja sam tako pročitala onu plačljivu rečenicu koju je premijer po povratku iz SAD izgovorio: „Nikad nisam bio naročito lep, ali sad baš ne ličim ni na šta“.

Spoticanje o isti kamen se opet događa. Opet smo pod radarom velikih sila. Vučiću su Amerikanci uručili „domaći zadatak“ koji nam od Miloševića stoji na vratu; sada je još jednom isporučen, pa ti biraj šta ćeš. I Rusija nam je brzinom vetra udarila črvrgu. O čemu se radi? Ruski ambasador u BiH, Petar Ivancov, nije se ogradio od formulacije „genocid u Srebrenici“, pa je zajedno sa ostalim političkim direktorima UO Saveta za sprovođenje mira dao podršku aktiviranju Akcionog plana za članstvo BiH u NATO. Komunike oko vladavine prava jednoglasno je usvojen. U njemu se kaže da su „neki političari iz Republike Srpske osporavanjem vladavine prava nastojali sebi osigurati politički kapital“. Kod onolikih problema oko Ukrajine, dobro je došlo i Rusima da tu, kod Srba i onog Dodika, gde ih ništa ne košta, malo ublaže odnose tamo gde je njima važno. A poslali su i opomenu, da im uloga čuvara naših nacionalnih interesa nije prioritet.

U ovoj pometnji je najžalosnije to što su se naše vođe teško uzrujali zbog inicijative Velike Britanije da UN donese Rezoluciju povodom dvadesetogodišnjice genocida u Srebrenici. I to je protumačeno kao akt uperen protiv nas. Unezvereno se pozivaju braća Rusi da ulože veto ako Rezolucija nije u srpskom interesu. Umesto da već jednom ozbiljno razmisle šta su zaista dobri srpski interesi, i da shvate da je ovo dobra prilika da već jednom iskreno zažalimo zbog Srebrenice, njih je uhvatila panika da se ruši Republika Srpska. Čekaj da vidim šta tamo piše, kaže premijer Vučić, pa da onda vidim da li ću otići u Potočare. Eh, on tu hoće da brani srpstvo. To je bruka, do neba se čuje. Sramota me je i da dubim ovu temu, dal’ će ići, neće ići. Ako baš treba da kažem, on ne zaslužuje da tamo ode. Pa i ako ode, biće to samo još jedna klovnovska predstava, koja suštinski ništa ne znači. Jedino vredi da se iskreno i stvarno izvinimo Bošnjacima i svake godine učestvujemo u obeležavanju 11. jula, dana kad je izvršen genocid u Srebrenici. Tada će svako umeti i sopstvene žrtve da ožali.

Juče dvorac, danas kula od karata

Ništa nije bilo tako sigurno kao to da je spoljna politika koju Srbija u poslednje tri godine vodi gotovo uzorna. Ništa ne može biti bolje od opredeljenja i za zapad i za istok, i za EU i za Rusiju: od prve čekamo pare a od druge ostvarenje srpskih nacionalnih snova. Ta slika o umiljatom jagnjetu koje dve majke sisa, mnogima je izgledala odlično jer ih je podsećala na Jugoslaviju pod Titom koja je jednom uspešno odigrala tu kartu; i dobro nam je došla. Prečesto se zaboravlja da Srbija nije Jugoslavija. Današnja Srbija ne samo da ne može maštati o međunarodnoj poziciji nekadašnje Jugoslavije, nego je i vreme nesvrstane politike davno prošlo. Izjava predsednika Nikolića kako Srbija može igrati ulogu posrednika između zapada i Rusije, nije samo pretenciozna i zalogaj koji Srbiji ne pripada, nego i totalno neznalačka. Nema više takve politike, ona ne postoji još od pada Berlinskog zida. Ništa više nije isto, ni Jugoslavije više nema, a ni Srbija ne može biti ona stara.

U tektonskim promenama s kraja osamdesetih godina, znamo da se Srbija nije snašla, izabravši najgori mogući put. Okrenula je leđa pobedničkom zapadu i krenula u ratove za ostvarivanje devetnaestovekovnih ciljeva o velikoj Srbiji. Iako je na tom putu doživela gotovo totalni slom, ona ni posle poraza i tridesetogodišnjeg propadanja nije odustala od tih nerealnih ciljeva. A toliko puta joj je stavljeno na znanje da od tih ciljeva nema ništa, što ne znači da se neki kompromis ne može napraviti ako stvari krenu u dobrom pravcu. Zbog te zakucanosti za staru nacionalističku politiku (od koje smo se posle Miloševića pomerili u polje mirnodopske politike sa susedima i svetom), Srbija je sporo koračala ka EU, pazeći da taj pravac kombinuje sa već poraženim nacionalnim interesima.

No, ni ta kombinatorika i trakalica sa zapadom nije bila jedino i dominatno opredeljenje. To se ogleda u dva politička bloka koji su se do danas održali: jedan, patriotski, koji je odbacio EU zbog podrške Kosovu (njega je ustoličio i predvodio Koštunica sa DSS-om i Srpskom radikalnom strankom), i drugi, proevropski, na čijem čelu je stajala DS sa njoj bliskim strankama. Da li treba podsećati da je EU, potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju pred same izbore 2008. izvukla pobedu proevropske koalicije i spasla je od gotovo sigurnog poraza, a da je Tadić, čim je dobio vlast, namestio Vuka Jeremića da vodi kosovsku politiku, obilazeći nekoliko puta zemljinu kuglu, kako bi sprečio priznavanje Kosova. Obećavao je da će se proevropska politika voditi tek od 2010! Onda je Srbija od Međunarodnog suda pravde tražila da odluči da li je Kosovo prekršilo međunarodno pravo proglašenjem nezavisnosti. Taj proces je Tadić izgubio i sam sebi zadao smrtonosni udarac. Ista vlast je odlučila da pošalje huligane i zapali prelaze ka Kosovu kod Jarinja. Politika po formuli i EU i Kosovo koju je lansirao Boris Tadić doživela je poraz.

Posle fijaska Tadićeve politike i EU i Kosovo, što ga je zapravo koštalo gubitka izbora, EU se okrenula rezervnom političkom kandidatu, preobraćenoj radikalnoj stranci u liku Srpske napredne stranke. Ona je nastala iz poraza SRS na izborima 2008, tako što su njeni lideri shvatili dve stvari. Prva je da Srbija ne može opstati bez zapada, a ni političari koji vode antievropsku politiku. Drugo, stranke koje su okrenule leđa zapadu, kako je to učinila DSS, izgubile su prođu kod građana i ne mogu dobiti izbore. Vlada SPS-SNS iz 2012. godine ponudila je EU i SAD prevazilaženje zastoja oko Kosova, koje je već figuriralo kao uslov svih uslova da se Srbija snažnije pomeri ka EU te dobije datum za pregovore. Za tu ulaznicu je morala platiti u kešu i tako je potpisan Briselski sporazum, a odnosi sa Prištinom, makar koliko nedovršeni, fragilni i neizvesni, jesu unapređeni.

Popuštanje oko Kosova poguralo je poziciju Aleksandra Vučića na zapadu, ali je to kompenzovano novom varijantom iste spoljne politike. Naime, ovog puta je srpska nacionalna politika očuvana jačanjem odnosa sa Rusijom; na nju je transferisano čuvanje srpskih nacionalnih interesa i „patriotizma“. Za Vučića, a pogotovo Nikolića, ova varijanta je bila prirodna tj. nisu morali da je lažiraju, jer je „ruska hipnoza“ svoje najtvrđe mušterije imala u narodnjačkoj (radikalskoj) politici. Postavljanjem majčice Rusije na isti politički nivo sa Evropskom unijom, Vučić i Nikolić su denfovali političke protivnike i SPC oko povlačenja s Kosova, a odnosi sa EU su krenuli napred.

Tako se stiglo do nove/stare spoljnopolitičke pozicije: strateški cilj je ulazak u EU, uz jačanje tradicionalnih odnosa sa Rusijom, a to „tradicionalno“ podrazumeva da je Rusija čuvar našeg Kosova i zaštitnica srpskih nacionalnih interesa. I ovog puta je na delu bio kontinuitet, tj. da se Srbija ni u ovoj varijanti nije opredelila kuda zapravo ide. Famozni prethodnici jesu potpisali štetan ugovor oko prodaje NIS-a Rusima, ali DS nije vodila rusku propagandu. Ova, u stvari, nacionalistička ljubav prema Rusiji, sada se do besvesti umpumpava dnevnom medijskom propagandom o ogromnoj ruskoj snazi, priređivanjem vojne parade za Putina, stalnim dovođenjem ruskih propagandista raznih profila, izjednačavanjem ruskog i evropskog medijskog prisustva u Srbiji, obožavanjem Putina (i bajkera, noćnih vukova!). Uz to teče neprekidno proturanje evroskepticizma o dvostrukim aršinima i licemerju koje praktikuje EU: ona stalno postavlja nove (kaznene) uslove Srbiji, koji za druge nisu važili, sve do optužbi da EU i SAD ruše vlast premijera Vučića.

Od kada je buknula kriza oko Ukrajine, medijska propaganda u korist Rusije je postala još žešća. Iako se Srbija izjasnila da podržava teritorijalni integritet Ukrajine, u našim glavnim medijima piše sve suprotno: pobunu u Ukrajini i rušenje „legitimne vlasti“ izazvali su fašisti, ocrnjuje se ukrajinski predsednik Porošenko koji je propao u „građanskom ratu“ za koji je izgleda sam kriv. O toj zemlji se piše sve najgore, uključujući i laganje da je Ukrajina napala Rusiju, odnosno bukvalno stoji da je Putin popularan u Rusiji zato što brani otadžbinsku teritoriju koja je napadnuta. Ne kaže se nigde da je Rusija vojno napala Ukrajinu i osvojila delove te zemlje kao sopstvenu teritoriju. Navija se i predviđa da će Rusija pobediti u sukobu sa zapadom, i da su sankcije uvedene Rusiji nepravedne. Ovaj ključni propagandni posao je dat u najbolje i najsigurnije ruke: Ljiljani Smajlović kao glavnoj urednici Politike i Ratku Dmitroviću kao glavnom uredniku Novosti. Tabloidi se podrazumevaju.

Dok se Vučić proevropski šepurio, srpski mediji su odrađivali rusku propagandu, verujući da ova šizofrena podela uloga predstavlja politiku balansa između Zapada i Istoka. U stvari je ogoljeno da je formula i EU i Rusija šizofrena i diletantska, fraziranje bez uporišta, i zato se srušila kao kula od karata. Pokazalo se da umiljato jagnje nema dve majke, nego dve maćehe. Ukrajinska kriza je potopila lažnu politiku i EU i Rusija. Od Srbije nije traženo da uvede sankcije Rusiji, jer nije to važno, nego opredeljenje. Traži se da se Srbija opredeli na kojoj je strani. EU i SAD neće dozvoliti da im se ruska čizma usidri na Balkanu i ubaci svoje „trojanske konje“ kako bi je iznutra razarali. Za takve su označeni Srbija, Republika Srpska i Makedonija.

Odlazak predsednika Nikolića na paradu u Moskvi, sa sve vojskom koja je marširala Crvenim trgom, bila je kap koja je prelila čašu. Nekako se ovde mislilo, čak i među stručnjacima, da tamo neka parada nema veći značaj. Pa da, možda ona sama po sebi i nije toliko važna, ali je pala u nevreme, kada je Amerika odlučivala da se vrati na Balkan i onemogući Rusiju da joj se tu naseli. Dok se ona bavila drugim poslovima, Bosna je skoro rasturena, Makedonija takođe, a Srbija je nastavila da igra dvostruku ulogu, spasavajući svoje nacionalne snove oslanjanjem na Rusiju.

Čini mi se da ovde nije postojalo saznanje da se sprema zaokret. O tome svedoči ona štreberska priprema premijera Vučića za posetu Americi. Spremao je odgovor na svako pitanje. Pred sam put je trčao u Albaniju kod Edija Rame i sve je prošlo mnogo dobro, brže bolje se izmirio sa nevladinim sektorom s punim ustima ljudskih prava i medijskih sloboda, susreo se i sa progonjenim ombudsmanom, upregao Verana Matića za još jednu Komisiju za ubistvo braće Bitići, čak je pred sam polazak pomenuo i onu ključnu stvar da će Srbija diverzifikovati svoje izvore snabdevanja gasom (što je odmah porekao i rekao da to ne znači otklon od Rusije).

Pa ipak, nekako se sve promenilo, nekako se sve srušilo. Idile više nema. Američki prijatelji postavili su direktno pitanje: da li ste sa nama, ili niste. Ako ste sa nama, dobićete podršku, ali pod uslovom da se posao sa Kosovom dovede do happy enda, ojača federalna vlast BiH a oslabi Republika Srpska, i ohlade odnosi sa Rusijom. Prevedeno na razumljiv jezik, traži se obuzdavanje srpskog nacionalizma koji i dalje rovari i glavna je prepreka da se Srbija i susedi priključe EU i NATO.

Ponuda je danas ista ona koja je Srbiji nuđena pre početka ratova devedesetih. Ponuda je bila da se Srbija pridruži zapadu, ali onda je bila odbačena zarad srpskih nacionalnih fantazija. To isto se dešava i sada, na stolu je ista ponuda i šansa. I šta je sada tako teško? Pa to, da se Srbija odluči na koju će stranu, i da li će podvući crtu, pogledati se u ogledalo i doneti taj zaista istorijski zaključak da su njeni stari i nerealni nacionalni snovi prošlost koja se više neće vratiti.

I šta će biti? Najverovatnije je da će se nastaviti po starom, ali će zato i ova, najgora vlast, po svoj prilici brzo morati da pakuje kofere. Oni koji će doći, neka se pripreme da bez saplitanja o isti kamen, preskoče zid pred kojim suviše dugo stojimo.

Peščanik.net, 13.06.2015.