Na današnji dan pre trideset četiri godine, moj lepi kum Boro Međed i moj otac Miodrag, sedeli su u jednoj zaječarskoj kafani i pijani raspravljali o mom imenu. Otac nije prihvatio predlog da se njegov tek rođeni sin zove Trailo, pa su u duhu vremena, došli do rešenja – Slobodan.
To ime nije bilo slučajan izbor. Rođen sam 9. maja, na dan kada je fašistička vojska kapitulirala u Drugom svetskom ratu, Dan pobede, iliti međ’ narodom – na Dan slobode. Tako sam, sasvim slučajno i neplanirano, rođenjem dobio obavezu da reč sloboda pišem velikim slovom.
Nesvesna posvećenost ideji da ime-jeste-sudbina, neprestano je proširivala granice mojih snova, ideja, težnji, slobode da istražujem sebe, moj um, moje telo, moje potrebe, osećaje. Zapravo, nisam znao da se ne sme, ne može, da je teško ili da je nešto nedostižno. Verovao sam da je čovekova želja jedina relavantna stvar u koju pojedinac veruje i koju živi, da je sopstvena sloboda jedino merilo u odnosu prema sebi i prema drugima, prema sopstvenom telu i seksualnosti, prema istoriji, biologiji, hemiji, fizici, prema jeziku, umetnosti i kulturi.
Ovog proleća shvatio sam da problem nekomoditeta nije vezan za moj identitet, političke stavove, za otpor ratu, za nesposobnost da se priklonim bogu/vojsci/partiji, za hladnoću naspram patrijarhalnog autoriteta, za nedostatak snage da aplaudiram vođama revolucije – shvatio sam da je svaka mera moje slobode odsutna u svetu oko mene.
Voleo bih da mi se, makar na tren, učini da će u ovoj zemlji biti bolje, da će ljudi biti dobri, a ulice čiste. Dao bih nekome da me prevari da ću ovde biti siguran, onako besmisleno slobodan. Voleo bih da konačno poverujem da sam jednako vredno lice ovog društva, da ljudi oko mene svoj posao rade posvećeno, ali, dajem sebi i pravo da budem naivan i odsutan, da ne jebem živu silu jer ona meni ne kaže ni „dobar dan“.
Nekako, verujem, da društvo ne može toliko retogradno, koliko jedan jedini čovek u njemu može biti progresivan i da se samo življenje sopstvene slobode razlog da se dočeka sutrašnji dan.
Slobodan (Boban) Stojanović, mirovni i queer aktivista.
* “Sebi samoj” je naziv knjige koju je beogradska književnica Ana Rodić objavila devedesetih, a koja je meni, kao buntovnom tinejdžeru predstavljala momenat samooslobođenja. Posebno mi je bio važan momenat u kome se glavna junakinja romana vraća iz provoda u ranim jutarnjim satima, kada većina građana odlazi na posao za koji, najverovatnije, neće dobiti platu.
Peščanik.net, 09.05.2012.
