Fotografije čitalaca, Ribar Gyula
Nedavni incident u kojem su beogradski komunalni policajci sprečili novinare istraživačke mreže KRIK da obavljaju svoj posao i privremeno im oduzeli opremu kako bi izbrisali audio i video snimke – potvrđuje da je sektor bezbednosti u Srbiji u lošem stanju. Čelnim ljudima i radnicima beogradske komunalne policije lična odanost političkom funkcioneru je važnija od zakonima propisanih nadležnosti i ovlašćenja. Ovaj zaključak ne umanjuje činjenica da se gradonačelnik Siniša Mali izvinio novinarima i javnosti i što će (možda) biti pokrenut disciplinski postupak protiv komunalnih policajaca. Komunalci (u civilu) su u incidentu gotovo instinktivno skočili u “zaštitu” gradonačelnika od radoznalih novinara, ne pitajući se da li na to imaju pravo. I sve to se desilo u prisustvu (da ne kažemo uz saučesništvo) načelnika komunalne policije Nikole Ristića, koji ovo kršenje zakona od strane svojih kolega nije ni pokušao da spreči. Da ovo nije izolovani slučaj pokazuje slično ponašanje predstavnika ove institucije i prema novinarima Istinomera. Predstavnici komunalne policije su time pokazali da su lojalni isključivo političkim funkcionerima, a ne i zakonima.
Na isti zaključak navode i činjenice vezane za incident tokom održavanja parade ponosa 2014, kada su prebijeni brat premijera – Andrej Vučić i brat gradonačelnika Beograda – Predrag Mali, kao i kasniji odnos Ministarstva odbrane (MO) i Vojnobezbednosne agencije (VBA) prema Zaštitniku građana. I ovde je demonstrirano da je u Srbiji lična odanost iznad ustava i zakona. Prema javno dostupnim informacijama, do incidenta je došlo jer se vojno obezbeđenje bratovog premijera nije koordiniralo sa policijom i pokušalo je da nenajavljeno prođe kroz policijski kordon. Kasniji pokušaji Zaštitnika građana da utvrdi povrede prava i nepravilnosti u ovom slučaju bili su sprečeni od strane ministra odbrane Bratislava Gašića i direktora VBA Petra Cvetkovića. Oni su Zaštitniku građana protivzakonito onemogućili uvid u tražene podatke, ometali pristup prostorijama i zaposlenima u Ministarstvu i Vojsci, obmanjivali javnost i učestvovali u kampanji protiv nezavisnog državnog organa. Vrhunac ovog slučaja je bio kada je Predsednik Republike Srbije odbio da smeni direktora VBA po javnoj preporuci Zaštitnika građana, jer je ministar odbrane (čija je smena takođe preporučena) predložio njegovo vanredno unapređenje.
I postupanja drugih institucija sektora bezbednosti dodatno potvrđuje iznetu tezu. Pomenimo samo javnosti najpoznatija: munjevita poligrafska ispitivanja kojima se utvrđuje (konačna) istina u Ministarstvu unutrašnjih poslova, „curenje“ određenih informacija iz MUP-a o samoubistvu prijatelja Saše Jankovića, brza zamena sudije u slučaju krađe identiteta Andreja Vučića zbog odugovlačenja postupka… Svi ovi instrumenti sektora bezbednosti dostupni su isključivo političkoj vlasti i njenim prijateljima i srodnicima, ali ne i građanima. Mnoga suđenja su propala zbog zastarelosti, pa niko nije smenjen niti je odgovarao. Isto tako, mnogi građani ne mogu da provere tačnost informacija koje institucije bezbednosti prikupljaju o njima, dok neke druge informacije iz tih institucija lako „iscure“.
Ovakva instrumentalizacija institucija sektora bezbednosti nije slučajna, niti je „od juče“. Ona je nastala za vreme vladavine Borisa Tadića, a „usavršena“ je tokom vladavine Aleksandra Vučića. Kada je 2007. usvojen Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti, propisano je da je šef kabineta Predsednika Republike istovremeno i sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost – koji operativno koordinira radom službi bezbednosti. Na taj način je Tadić nastojao da uspostavi kontrolu nad službama bezbednosti. Dobro je poznat i slučaj postavljanja politički podobnih sudija putem „reforme“ pravosuđa.
Sa dolaskom SNS na vlast 2012, kontrola nad sektorom bezbednosti dobija izrazito ličnu dimenziju. Pomenuti Zakon je preko noći promenjen, kako bi se omogućilo da Aleksandar Vučić lično operativno koordinira službama bezbednosti. Tada je Vučić obavljao i funkciju prvog potpredsednika vlade i ministra odbrane. Pored toga, na čelo BIA je postavio svog dugogodišnjeg prijatelja, Aleksandra Đorđevića. Da je političkim vlastima lična odanost važnija od zakona pokazuju i smene Generalnog inspektora vojnih službi bezbednosti, koje od 2012. redovno slede posle izbora novog ministra odbrane. Iako su za to zakonom propisani strogi uslovi, svaki ministar odbrane smenjivao je Generalnog inspektora i postavljao drugog, sebi odanog.
Stavljanjem institucija sektora bezbednosti u službu ličnih i partijskih interesa urušava se demokratski poredak i ugrožavaju se ljudska prava i životi građana. Da to nije samo teorijska pretpostavka ukazuje slučaj pada helikoptera u kome je sedmoro ljudi izgubilo život. Zato je važno da sve institucije sektora bezbednosti poštuju sopstvene, ali i nadležnosti i ovlašćenja drugih institucija, pre svega kontrolnih. A kako bi to bilo moguće, neophodno je smeniti čelne ljude bezbednosnih institucija koji su zloupotrebljavali svoje funkcije i ponašali se neodgovorno – Bratislava Gašića, Petra Cvetkovića, Nebojšu Stefanovića i Nikolu Ristića.
Autor je izvršni direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP).
Peščanik.net, 30.10.2015.
Srodni linkovi:
Nadežda Milenković – Mali, veliki problem
VIDEO – Državni neprijatelj br. 1
Vesna Pešić – Ombudsman na kori od banane
Marko Milanović – Obmane ministra Gašića
Sofija Mandić – Reforma poligrafa
