Tokom prethodne dve nedelje, zapadna štampa se fokusirala na uznemiravajuće priče iz Kine o seriji burnih protesta u Vukanu, ribarskom selu na ekonomski naprednom jugu zemlje. Ta priča je bolno poznata: korumpirani kadrovi prodaju zemlju koja je javno vlasništvo, a seljaci ne dobijaju ništa. Uznemirenost raste i izbijaju protesti. Nesposobne lokalne vlasti prvo pregovaraju, a onda pribegavaju nasilju, u ovom konkretnom slučaju tako što su opkolile grad policijskim snagama u nadi da će se ljudi, izmoreni glađu, pokoriti.
Sudeći po razgovorima sa seljacima, vlasti su prodavale javno zemljište u Vukanu još od ranih devedesetih, međutim, retko ko od lokalnih stanovnika je od toga imao bilo kakav prihod. Ozlojeđenost je kulminirala ove jeseni, kada je poslednja velika parcela zemlje u selu prodata, i to u vreme kada su, zbog rastuće inflacije, mnogi seljaci hteli da uzgajaju useve na toj zemlji. Pobunili su se, isterali vođe partije iz grada, i odabrali nekolicinu predstavnika koji će pregovarati u njihovo ime. Zahtevali su da se preispita proces prodaje sporne zemlje i da se vlast smeni. Policija je, navodno, nakon toga kindapovala pet vođa pobune i jednog od njih pretukla na smrt, što je raspalilo nedavne proteste koji su privukli pažnju svetske javnosti. Ostalih četvoro ostali su pod policijskim nadzorom. Desetine stranih reportera sjatilo se u Vukan, kako bi medijski prenosili tok nereda i pregovora između seljaka i predstavnika vlasti. Neredi su prekinuti u sredu, nakon što je vlast napravila neke ustupke i seljaci se složili da odu kući.
Šta da mislimo o svemu ovome? Preovlađujući utisak u zapadnim izveštajima je da u Kini stvari izmiču kontroli, da centar ne drži konce u rukama i da komunistička partija ne može da izdrži pritisak. U Kini se održi na desetine hiljada sličnih protesta svake godine. Ne postoje precizne brojke, ali zvanični podaci pokazuju drastičan porast „masovnih incidenata“ u prethodnoj deceniji – od svega nekoliko hiljada do, po nekim tvrdnjama, čak 80.000. Naša pretpostavka je automatska: protesti su znak nestabilnosti, ergo, stabilnost Kine oličene u vlasti jedne partije se urušava.
Pa ipak, to nije sasvim nužno tako. Ako je vlada toliko zabrinuta zbog protesta, zašto uopšte daje uvid u njihovu statistiku? Zapravo, posmatrači izveštavaju da se ogromna većina ovih nereda reši na miran način – vlada pošalje tim koji izvidi situaciju, podeli se malo novca tu i tamo (zaostale plate ili neisplaćene penzije), a često se i uhapse predstavnici lokalne vlasti. Protesti se obično brzo završe, i to često bez nasilja, kada se određena pitanja reše. I malo je protesta sa širim zahtevima.
U slučaju sela Vukan, vlada se nije mnogo trudila da cenzuriše vesti. Iako glavne novine ne izveštavaju o incidentu, jedan od najznačajnijih kineskih časopisa upravo je objavio analitički tekst o tome. Čak su i stalno nadzirani kineski mikroblogovi prepuni analiza protesta u Vukanu. Strana štampa često prikazuje mikroblogove kao deo medija koji je van kontrole vlasti – delom zato što se pretpostavlja da je „internet nemoguće kontrolisati“. Međutim, internetom u Kini se vešto manipuliše. Tekstovi ili postovi koji se ne dopadaju vlasti se brzo brišu, jer ih armije cenzora love po internetu, a postoje i precizni softveri koji blokiraju sajtove i postove koji sadrže određene reči (kao što je „Vukan“). Iako najnapredniji poklonici interneta pronalaze kreativne načine da zaobiđu ove prepreke, ogromna većina ljudi u Kini pristupa samo onim internet stranicama koje je vlada proverila. Stoga blogovi o Vukanu nisu znak da tehnologija podriva kontrolu vlasti; naprotiv, vlada ih toleriše, iako ih ne podržava.
Ideja je da se dozvoli ljudima koje rukovodstvo ne smatra ozbiljnom pretnjom da pišu o protestima i objavljuju korisne analize koje ne predstavljaju pretnju za jednopartijsku vlast. Tako imamo uvid u postojani tok razumnih izveštaja i analiza koje su sačinili ljudi kao što je Ju Đianrong, istraživač Kineske akademije društvenih nauka, koji je stručnjak za nemire u ruralnim sredinama. U postovima u poslednjih deset dana na najpopularnijem mikroblogu Sina Weibo, Ju je problem predstavio kao konflikt između želje zvaničnika za stabilnošću po svaku cenu – zbog čega su angažovane agresivne policijske snage u Vukanu – i želje lokalnih stanovnika da zaštite svoja prava. On tvrdi da je naglasak na ekonomskom rastu u poslednje dve decenije doveo do formiranja elite (u ovom slučaju, to su veliki građevinski investitori) koja zloupotrebljava siromašnije članove društva.
Ako vam ovo zvuči kao radikalna, surova analiza situacije u Kini, grešite. Juov blog prati 1,3 miliona ljudi. Otvorene diskusije o socijalnom raslojavanju društva i lokalnoj korupciji su standardne teme u akademskim časopisima, čak i u popularnijim medijima. O takvim temama se ređe diskutuje u široko popularnoj štampi ili na televiziji, ali partija se uvek najviše trudila da drži u šaci medije koji imaju najmasovniju publiku. Tako da je činjenica da Vukan nije na prvoj strani nacionalnih novina, ali da se o njemu otvoreno diskutuje na manje popularnim – ali ipak široko dostupnim – forumima, bila predvidiva.
Ovo bi trebalo da nas navede da se zapitamo zašto vlada uopšte dozvoljava diskusije o ovim pitanjima. Kineske tehnokrate nisu od juče. Znaju da su ovo ozbiljni problemi i žele da ih reše. To je razlog zašto se partija ne suprotstavlja u potpunosti zahtevima za većim pravima. Kada sam čitao o seoskim nemirima u Kini pre jedne decenije, iznenadilo me je to što su seljaci saznali da plaćaju suviše visoke poreze upravo gledajući vesti na televiziji. Svesne toga da lokalne vlasti naplaćuju previsoke poreze i izazivaju nerede, vlasti u Pekingu su objavile nove poreze, tako da ljudi znaju da divljačko oporezivanje nije politika vlade. Neki lokalci su se bunili, drugi su podnosili zajedničke tužbe, ali je na kraju porez smanjen (a zatim i potpuno ukinut). Ovo se nije desilo uprkos naporima centralne vlasti, nego baš zbog njih. Rezultat toga je da su seoski protesti u Kini tokom devedesetih bili česta pojava, dok su sada mnogo ređi. Akademska kvalifikacija toga je: „prilagodljivi autoritarizam“. Kako je napisao Piter L. Lorencen sa univerziteta Berkli u Kaliforniji, vlasti shvataju ove proteste kao sredstvo za procenu nivoa nezadovoljstva u narodu. Manji protesti funkcionišu kao mehanizam koji daje povratne informacije vladi jedne države bez građanskog društva i izbora. Umesto nagoveštaja promene režima, Lorencen tvrdi da, barem u Kini, protesti mogu da održavaju režim.
Izgleda da poslednji događaji u Vukanu potvrđuju ovu pretpostavku. Nakon razgovora između seljaka i gradskih vlasti koji su prošli bez rezultata, mnogo moćnija pokrajinska vlada poslala je svoj pregovarački tim. Tim je vodio zvaničnik blizak guverneru, Vang Jang, po mnogima glavni kandidat za Stalni komitet Politbiroa Komunističke partije. Ovaj organ vlasti sa malim brojem članova (obično ih nema više od deset) aktivno upravlja Kinom i dobiće nove članove sledećeg oktobra. Izgleda da su seljaci odustali od jednog broja zahteva, dok su preostali ispunjeni. Ubrzo nakon sastanka, protesti su prestali.
Iako se čini da se ovaj put država vešto izborila sa protestima u Vukanu, ona ne dozvoljava da razgovor o njima ode predaleko. Dozvoljeno je reći da su lokalni zvaničnici korumpirani i da je ovaj konkretan posao sa nekretninama bio problematičan. Ali nije prihvatljivo da se demonstranti međusobno povezuju u nacionalnu mrežu. I svakako nije prihvatljivo kritikovati prave korene problema u Vukanu, kao što je nedostatak mehanizama koji bi ograničavali vlast, što i dozvoljava lokalnim zvaničnicima da decenijama vladaju poput vojnih diktatora, sve dok ne dođe do eksplozije među lokalnim stanovništvom. Fundamentalna, strukturna pitanja, još uvek su tabu.
Iako je ova taktika trenutno uspešna, njena dugoročna efikasnost nije zagarantovana. Kinezi postaju bogatiji i bolje obrazovani, pa zahtevaju i više kontrole nad svojim životima. U zrelijem političkom sistemu, građansko društvo – štampa, sudovi, nevladine organizacije, udruženja građana – moglo bi pomoći u situacijama kao što su seoski protesti, pre nego što se ukaže potreba za direktnom intervencijom nekog moćnog političara.
Nije slučajnost ni da su protesti u Vukanu bili podstaknuti jednim drugim, rastućim problemom u Kini: ekonomskim izazovima sa kojima se ova zemlja suočava. Tržište nekretnina koje je bilo u ekspanziji sada pokazuje negativan trend, inflacija uporno raste, dok se izvoz suočava sa konkurencijom. Sve to samo može da doprinese rastu tenzija u društvu, primoravajući lidere da lično sve češće zapušavaju rupe koje se pojavljuju u političkom sistemu. Ali ako uzmemo u obzir elan drevne kineske birokratije, ne bi se reklo da postoji rizik po sam sistem, osim ukoliko ne bi došlo do nekog daleko ozbiljnijeg događaja koji bi mogao preokrenuti stvar. U međuvremenu, možda bi naravoučenije događaja u Vukanu bilo da je vođstvo ove zemlje svakako sposobno da održava sistem u životu mnogo duže nego što bi zapadnjaci ikada pomislili.
Ian Johnson, The New York Review of Books, 22.12.2012.
Prevela Bojana Obradović
Peščanik.net, 01.01.2012.
