Foto: Alisa Koljenšić Radić
Sektor unutrašnje kontrole Ministarstva unutrašnjih poslova nastao je pre trinaest godina kao naslednik Službe generalnog inspektora Resora javne bezbednosti sa ciljem da reafirmiše profesionalni integritet policije, urušen tokom devedesetih godina. Osnovni zadatak Sektora je ostao isti bez obzira na pravne promene u poslednjih deset i više godina: voditi računa da nešto više od 41.000 zaposlenih u MUP-u od kojih su preko 27.000 „vidljiva“ policija rade u skladu sa zakonom i profesionalno i smanjiti korupciju u policiji. Važno je u budućnosti sprovesti najmanje šest stvari kako bi Sektor uspešno obavljao taj posao.
1. Omogućiti Sektoru unutrašnje kontrole da radi potpuno nezavisno.
Važećim Zakonom o policiji nije u potpunosti otklonjena mogućnost da ministar unutrašnjih poslova kao politički faktor utiče na rad Sektora. Ministar daje smernice i obavezna uputstva za rad (osim u predistražnom i istražnom postupku po zahtevu javnog tužioca), propisuje način vršenja unutrašnje kontrole, kontroliše rad načelnika Sektora, te bira osobe koje će vršiti bezbednosnu procenu zaposlenih u Sektoru. Na taj način je ugrožena politička, funkcionalna i operativna nezavisnost Sektora. Finansijsku nezavisnost nije moguće proceniti, jer se budžetska sredstva za Sektor ne mogu iskazati posebno, već su deo ukupnih sredstava kojima raspolaže MUP. Operativni fond Sektora potreban za vođenje krivičnih istraga nije funkcionalan.
2. Uspostaviti sistem unutrašnje kontrole policije na zadovoljavajući način.
Sektor je jedna od 15 organizacionih jedinica unutrašnje kontrole MUP-a. Donošenjem Pravilnika o načinu vršenja unutrašnje kontrole u junu 2018. godine nisu u potpunosti razgraničene nadležnosti i načini koordinacije između kontrolora u MUP-u. Propuštena je prilika da se definiše pojam unutrašnje kontrole. Zakonom o policiji i Pravilnikom definisani su samo ciljevi unutrašnje kontrole, pri čemu je u podzakonskom aktu akcenat izričito stavljen na suzbijanje korupcije, a ne toliko na zaštitu ljudskih prava građana pri primeni policijskih ovlašćenja, kao i pri izvršavanju policijskih zadataka. U Pravilniku nije nijednom spomenuta kontrola profesionalnog i etičkog postupanja zaposlenih u MUP-u, tako da nije jasno ko kontroliše poštovanje Kodeksa policijske etike.
3. Obezbediti dovoljno ljudskih resursa u Sektoru unutrašnje kontrole.
Sektor već šest godina radi sa 70 odsto popunjenosti radnih mesta planiranih sistematizacijom. Prema podacima iz aprila 2018. godine, u Sektoru radi 81 trajno raspoređenih od 88 sistematizovanih. Pri tome, na snazi je prelazno rešenje koje podrazumeva dodatnih 18 zaposlenih na privremenom smeštaju i osam koji su upućeni na rad u Sektoru iz drugih organizacionih jedinica MUP-a. Ambiciozni planovi da se poveća broj ljudi koji radi u Sektoru nisu sprovedeni. Pre pet godina je antikorupcijskom strategijom planirano da u Sektoru radi najmanje 400 ljudi. Kasnije je plan korigovan. Akcionim planom za Poglavlje 23 je predviđeno da se broj zaposlenih u Sektoru na godišnjem nivou uvećava za 20.
4. Povećati smeštajne kapacitete i tehničku opremljenost Sektora unutrašnje kontrole.
Sektor ima 43 kancelarije od kojih su 40 za zaposlene, dve za arhivu i jedna za informacione sisteme, što je verovatno dovoljno za trenutni broj zaposlenih, ali ne i za povećanje ako dođe do njega. Veći problem je to što su kancelarije Sektora u istim objektima gde su smešteni i ostali delovi MUP-a što odvraća od prijavljivanja nepravilnosti. Postoji realna mogućnost da građanin ili policajac koji želi da prijavi nezakonitost u radu policije u kancelarijama Sektora sretne zaposlenog u MUP-u koga želi da prijavi. Kompjuterska oprema koju koristi Sektor je u proseku stara oko 10 godina zbog čega dolazi do čestih kvarova. Ne postoji poseban rek ormar za pet servera Sektora, već se deli sa serverom drugog odeljenja u MUP-u koji se još nalazi i u hodniku. Smeštajni kapaciteti za tajni operativni rad su obezbeđeni tek 2017. godine.
5. Povećati legitimitet Sektora unutrašnje kontrole kod građana i kredibilitet kod policajaca.
Većina građana Srbije još uvek nije potpuno spremna da prijavi Sektoru korupciju u policiji i nema jasan stav o tome da je Sektor instanca koja bi najviše trebalo da utiče na jačanje integriteta policijskih službenika. Dobro je što postoji blagi napredak u percepciji građana prema Sektoru, pre svega o njegovoj ulozi u borbi protiv korupcije u policiji. Svaki četvrti građanin je u prethodne tri godine prepoznao Sektor kao prvu od dvanaest antikorupcijskih institucija koja bi pre svih drugih trebalo da se bori protiv korupcije u policiji.
Policajci su nešto kritičniji. Nisu zadovoljni radom Sektora iako smatraju da je ova organizaciona celina MUP-a glavna „karika“ borbe protiv korupcije u policiji. Veruju da je rad Sektora uslovljen nejasnim pravnim pravilima i nepotpunim ljudskim, materijalnim i finansijskim resursima. Osnovna slabost Sektora je nesamostalnost u radu koja se vidi kao nepostojanje autonomije prilikom odlučivanja jer „uvek postoji viša instanca koja proverava osetljivost slučajeva”. Sektor nije prvi izbor kome će policajci da se obrate ako odluče da prijave kolegu za koga sumnjaju da obavlja posao nespojiv sa policijskim poslom.
6. Srediti pravosudne evidencije o ishodima krivičnih postupaka protiv policajaca.
Teško je odgovoriti na pitanje koliko je Sektor unutrašnje kontrole uspešan u svom radu. Zaista, broj krivičnih prijava koje Sektor podnosi tužilaštvu se povećava iz godine u godinu. Sektor unutrašnje kontrole je od osnivanja 2005. godine do kraja 2017. godine podneo 1722 krivične prijave, prosečno 132 po godini. Međutim, ne postoje tačni podaci o broju prihvaćenih ili odbačenih krivičnih prijava jer tužilaštva ne dostavljaju Sektoru „blagovremene i potpune informacije o tome“. Dodatno, ne vode se evidencije o ishodima krivičnih postupaka protiv policijskih službenika i ostalih pripadnika MUP-a što otežava procenu uspeha represivne borbe protiv korupcije u policiji. Postoje istraživanja koja pokazuju da tužilaštvo odbacuje znatan broj krivičnih prijava Sektora, da je kaznena politika blaga i da se postupci najčešće vode protiv muškaraca na nižim pozicijama u policiji.
Dobar primer za to je medijski atraktivno masovno hapšenja saobraćajaca iz Čačka. Sektor je podneo krivične prijave zbog primanje mita i zloupotrebe službenog položaja protiv 34 pripadnika saobraćajne policije iz Čačka. U decembru 2016. godine uhapšeno je 33 saobraćajca, dok je jedan bio u bekstvu. Optužnica je podignuta protiv 28 policijskih službenika, dok je protiv tri istraga obustavljena jer nije bilo dovoljno dokaza. Odbačene su i krivične prijave protiv tri saobraćajca, jer su uplatili novac u humanitarne svrhe. Pravnosnažnih presuda za ostale policijske službenike nije bilo, pri čemu su, od kada su uhapšeni, održana tri ročišta.
Suštinski, imali smo dobar akcioni film gde su policajci u punoj opremi hapsili svoje kolege iz saobraćajne policije. Ali nismo imali efektan sudski triler u kome su izrečene odgovarajuće kazne. Bez sudskog epiloga, sve deluje kao horor.
Autor je istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP). Tekst je nastao na osnovu istraživanja prEUgovor koalicije.
Peščanik.net, 22.12.2018.
