Novi talas regresije

Nakon 2000. godine, glavni “okidači” za svaki talas političke regresije u Srbiji bili su uglavnom vezani za odnos prema Haškom tribunalu i njegovim zahtevima i odlukama. Hapšenje i isporučenje Slobodana Miloševića (baš na Vidovdan!) reprezentovano je u srpskoj javnosti kao jedan od onih apokaliptičnih trenutaka zbog kojih je došlo do velike naprsline unutar političke (pa i kulturne) scene, da bi potom, nakon ubistva premijera, nastupio potpuni krah prvog modernizacijskog talasa nakon više decenija. U to vreme se u Beogradu vrlo često mogla čuti kvalifikacija “haški agnet” za svakog ko je bio okrenut ka Zapadu. Karla del Ponte, tadašnja glavna tužiteljka Tribunala, dobijala je najgore etikecije u srpskoj štampi. Oko teme Haškog tribunala pojavla se zavidna (para)književna i (para)publicistička produkcija. Tribunal je “posmatran” na skali od “bruke međunarodnog prava” i “poslednje rupe na svirali” (Čavoški, Koštunica), preko “viška emocija/manjka znanja” (Zoran S. Cvetković), do “haškog minotaura” i “suda protiv pravde” (Čavoški, Nogo). Drugi ešalon antihaške literature predstavljaju memoari i dnevnici koje su napisali sami osuđenici (Dušan Tadić, Vojislav Šešelj, Biljana Plavšić, Milan Lukić, Veselin Šljivančanin). Treći ešalon čini produkcija koja spada u sferu teorije zavere (Smilja Avramov, Dejan Lučić, Marko Lopušina i dr.). Visok stepen diskurzivne saglasnosti između stavova iznetih u ovakvoj literaturi i javnog mnjenja (pre svega RTS, Politika, Novosti) doveo je do oblikovanja receptivnog okvira za pitanja nedavne prošlosti koja se pravno distribuiraju preko Međunarodnog suda pravde u Hagu. Neposredno, ovakav konsenzus uticao je i na odluke književne arbitraže (nagrade, izbori, antologije) kao i na odabir knjiga i autora koji će u ovako definisanom medijskom polju imati apsolutnu pažnju ali i mesto u kanonu.

Kad vlakovi stanu…

Nakon novog klinča s Haškim tribunalom, u žižu interesovanja dospelo je delo akademika Matije Bećkovića pod naslovom Kad budem još mlađi, “nadahnuta” poema koju je štampala Srpska književna zadruga u ediciji “Momo Kapor”, a sve to u čast 120. godišnjice ove institucije. Većina medija je otvorila prostor za promovisanje ovog najnovijeg izdanka akademske pameti. List Politika koji uvek vodi glavnu reč kada je u pitanju odbrana Srba od svetske nepravde, uspeo je da spoji svoju antihašku histeriju, regresivnu uređivačku politiku i marketinšku kampanju za knjigu koju sam autor naziva još i KBJM. Intervju sa Bećkovićem, objavljen u nedelju 25. novembra pod naslovom “U Hagu je svako nevin dok se ne dokaže da je Srbin”, predstavlja tačku popuštanja svih stega koje su na domaćem terenu donekle funkcionisale do 16. novembra, kada je izrečena oslobađajuća presuda hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču. Dan nakon intervjua, na naslovnoj strani Politike je osvanula slika patrijarha Irineja sa pozivom da se vratimo tamo gde je akademik Bećković već dospeo svojom “pesničkom” regresijom – u daleku prošlost, a sve to u vreme premijerovog objavljivanja “hladnog mira” sa Hrvatskom i najave obustave međunarodnog železničkog saobraćaja od 9. decembra (za čak 80 %), što spada u domen najluđe regresivne politike koja se pod plaštom ekonomske racionalizacije sprovodi kao deo opšteg podmlađivanja društva, u smislu vraćanja u predcivilizacijske periode plemenskog bivstvovanja. (Stoprocentna obustava međunarodnog saobraćaja bila je aktivirana samo za vreme Miloševića.) Nijedan tekst poput Bećkovićevog KBJM nije se skoro tako poklopio sa aktuelnim političkim diskursom u Srbiji. Stoga nemaju pravo oni koji kažu da su “očekivali žešće reakcije Beograda” te da “prisustvo kontrole ima veze s tim ko je na vlasti”. Naprotiv. Reakcije su više nego žestoke. One nemaju karakter uličnih okupljanja, kakva su bila organizovana u vreme hapšenja Radovana Karadžića, jer su ovoga puta institucionalizovane pa prema tome mnogo dublje i pogubnije.

Otvaranje šifre

Apologeta Ćeranja (rata!) ispevao je u međuvremenu još jedan nacionalni program u slobodnom stihu, čije je odlomke Politika u svom kulturnom dodatku objavljivala nedavno kao najavu velikog književnog događaja. Vrhunac kampanje poklopio se sa antihaškom histerijom, u kojoj se Bećković snašao kao “riba u vodi”. Njegov lični novinar Zoran Radisavljević je najpre obavestio čitaoce da se u Beogradu pojavio novi Erazmo Roterdamski, donoseći nam “knjigu koja nam se smeje”, koja tobože “satirično progovara o svim važnijim političkim i filozofskim pojmovima današnjice”. Međutim, istina o KBJM sasvim je drugačija. Radi se o regresivnom “pevanju” ostarelog nacionaliste koji pokušava da se obračuna sa modernim dobom (“Srbin zatečen na civilizacijskom raskršću”), sa savremenošću koja još uvek nije ušla ni u diskurs srpske politike niti u obrazovni sistem, čija je reforma blokirana negde krajem osamdesetih godina kada je Bećković sa svojim kolegama preuzeo brigu o “vitalnosti nacije”. KBJM je nastavak Ćeranja (odnosno rata) drugim sredstvima. Istim onim za koja se zalažu predsednik Nikolić, premijer Dačić, patrijarh Irinej i nadvojvoda Dobrica Ćosić. KBJM progovara o svim neuralgičnim tačkama srpske politike (za razliku od Erazma Roterdamskog koji se bavio ciničnom satirom ljudskih mana, nadutom učenošću akademaca i nemoralom crkvenog klera) dajući ad hoc rešenja artikulisana serijom negacija. KBJM zna kako treba odgovoriti na kosovsko pitanje, da li nam je potrebna Evropska unija, Ministarstvo odbrane, jezik, kičma, Ustav; KBJM fundamentalizuje kalendar; KBJM zna kako treba postupati sa Hagom i međunarodnom pravdom; KBJM ukida sekularnu državu i vezuje “naš mali čamac za veliki brod našeg velikog slovenskog bratskog naroda, s kojim smo povezani krvlju i verom”; štaviše, KBJM peva krvlju i tlom. Svojom idejom, motivacijom, fakturom, metaforikom i politikom, najnovija knjiga akademika Matije Bećkovića spada u širok spektar “savremene” srpske antihaške ali i antievropske literature. Sve bi to bilo nebitno da se ne radi o eksponentu najjače stilske formacije na književnoj i političkoj sceni Srbije danas.

Peščanik.net, 28.11.2012.


The following two tabs change content below.
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio 3 knjige priča: Predosećanje građanskog rata (2000), Dušanovac. Pošta (2015), Lov na ježeve (2015) i 3 romana: Berlinsko okno (2005), Pad Kolumbije (2010) i Pas i kontrabas (2019) za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Jedan je od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.