Istočno Sarajevo, Vranac Mahir

Istočno Sarajevo, Vranac Mahir

Pokušavam da se setim kada sam prvi put čuo za Rajka Petrova Noga – Pešovca, kako ga je od milošte zvao Ratko Mladić, njegov prijatelj i zemljak. Svakako, njegovo ime niti stihove nisam mogao da čujem u srednjoj školi, u to predratno vreme, još uvek smo čitali Crnjanskog, Andrića i Krležu, Dizdara i Kocbeka, Zajca i Miljkovića. Oni napredniji među nama čitali su Kiša i Borhesa, a najznatiželjniji su otkrivali “Famu o biciklistima”, “Cink” i “Forsiranje romana reke”. Ćosić je, naravno, bio literarna činjenica sa kojom se živelo (potom i umiralo) kao sa Biblijom.

Trgovački putnici su tih godina obišli sve firme u republici i rasprodali najviše knjiga u istoriji srpskog izdavaštva: utrkivali su se Dobrica i Danko. Onda je iskrsao Selenić, pa Pavić, koji je pred kraj moje srednje škole doživeo pravu eksploziju. Ali niko nikada nije pomenuo Noga. On je čekao neko bolje vreme, čekao je neki rat, kao junak romana “Kad su cvetale tikve” da bi stupio na scenu i rekao šta ima. Onda je rat zaista i došao; nastupili su Nogovi dani poezije.

Rajkovo zlatno doba

Sada kada pokušavam da se setim prvog pomena njegovog imena, mislim da je to teklo ovakvim sledom. Najpre se objavio Milošević, a potom je odnekud izronio srpski ratni Parnas. Tu je bio R. P. Nogo. Njegovo prezime se uvek vezivalo, po zvučenju i pesničkom poreklu, sa Gojkom Đogom, vunenim disidentom. Radovan Karadžić bio je treći as u bosanskom trilingu, a kasnije će se ispostaviti i sveprožimajući duh i nadahnuće ovih parnasovaca. Bila su tu i dvojica književnih teoretičara: Nikola Koljević i Novica Petković. Koljević je početkom rata u Bosni postao Radovanov ađutant, a Petković je preuzeo Katedru za srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Kod njega sam iz nekoliko pokušaja polagao srpsku književnost 20. veka. Onako kako su njegovi književni saborci čistili istočnu Bosnu od nesrpskog življa, tako je Petković čistio Katedru od nepoćudnih elemenata. Nakon Dejtona, Koljević se ubio, a Petković je postao gostujući profesor srpske književnosti na Palama. Za svog asistenta izabrao je ne tako mladog R. P. Noga.

Nekoliko Petkovićevih diplomaca koji su se otisnuli u kritičarske vode, budući da su podržavali liniju srpskog ratnog Parnasa, počeli su da ispredaju mitove o Nogovoj poeziji. Da nije bilo studija Predraga Čudića i Marka Vešovića, koji su vrlo minuciozno dekonstruisali fenomen Nogo u srpskoj književnosti, izostale bi relevantne činjenice o životu i delu ovog čoveka. Ako su devedesete bile Rajkovo zlatno doba, onda su dvehiljadite postale vreme njegove sveobuhvatne kanonizacije. Karaždić se otisnuo u ilegalu, a kadrovi Novice Petkovića nastavili su da uvode R. P. Noga u studijske programe, da organizuju skupove u njegovu čast i dodeljuju mu nagrade. Besmislene same po sebi (ima preko 400), nagrade su bitne jer ih Zakon o kulturi tretira kao neprikosnovene činjenice o određivanju budućeg statusa umetnika, te regulisanja njegovog staža i, naposletku, nacionalne penzije. Bez nagrada, nema kanona, a nema ni parnasovske, ratne mirovine. Rajko ih je, na sreću, dobio dovoljno i sada se već nalazi u fazi hibernacije, čekanja da se jednog dana pojavi neka nagrada sa njegovim imenom.

Zapiši to, Rajko!

Vreme je za memoare. “Večernje novosti” i “Pečat” nas redovno izveštavaju o tome. Naslov je “Zapiši to, Rajko”. Izdavači su SKZ i Beogradska knjiga. Za sada idu samo izabrani odlomci u novinama, ali uskoro će se pojaviti i knjiga. Nema sumnje da se radi o antihaškom hitu koji će pokušati da istrči maratonski krug nakon Kusturičine “Neprovjerene glasine”. A o čemu se zapravo radi?

Rajkova montaža-atrakcija predstavlja nogovsko friziranje prošlosti, zamašan poduhvat samoreprezentacije kakav je nedavno učinio i pisac Vidosav Stevanović u svom “Dnevniku samoće”, samo iz drugog ideološkog registra. Ako nikada do sada nije uspeo da postane pesnik, R. P. Nogo je to konačno postao, i to u svojim memoarima. To konstruisanje figure pesnika možda je najočiglednije u najintimnijim trenucima koje Nogo posreduje putem svog naknadnog sećanja. Radi se o sceni posete uhapšenom Radovanu Karadžiću 29. jula 2008. U nekom smislu, ovaj bi se deo mogao okarakterisati i kao Rajkova Ars poetica. On odlazi u predvorje Haga koje on naziva srpskim Hadom. Kada ga vide i shvate zbog čega dolazi, svi službenici su iznenađujuće ljubazni. Takoreći, sva mu se vrata otvaraju čak i kada pogrešno ode sa advokatom na službeni ulaz. Takva je atmosfera i za vreme razgovora sa Karadžićem uz prisustvo policajaca, gotovo razneženih ovim susretom. Rajko je konačno pronašao svoju Euridiku, pripitomio je kerbere i sada može da priča o najsuptilnijim stvarima sa svojom dragom. Karadžić mu najpre kaže da su duboko u njemu odjeknule Rajkove reči koje je u februaru 2004. izgovorio o dvestogodišnjici Prvog srpskog ustanka u Marićevića jaruzi, kada je izneo svoj višnjićevski pesnički kredo: “Jednog kneza prevarit možete [tj. Miloševića]/ Jednog posjeć, a dva će uteći [tj. Karadžić i Mladić]“.

Nogo mu potom uzvraća komplimentom, govoreći mu kako je veoma zadovoljan njegovim romanom “Čudesna hronika noći”, naročito njegovim drugim delom. (Roman je, inače, za vreme Karadžićevog skrivanja objavio Miroslav Toholj, njegov ratni ministar. Bio je ozbiljan kandidat za Vitalovu nagradu, tada pod patronatom N. Petkovića.) Vreme posete premašuje predviđenih petnaest minuta. Ali Karadžić insistira da mu Rajko izgovori stihove pesme “Tajna večera” koju mu je ovaj posvetio. Policajac daje rukom znak da mogu da nastave jer, kao da i on sam želi da čuje te božanske reči pesnika Rajka P. N. Rajko sa zadovoljstvom recituje. Vreme kao da stoji. Naposletku saopštava Karadžiću da će govoriti na mitingu podrške (zajedno saTomislavom Nikolićem, Aleksandrom Vučićem i ostalom naprednom proevropskom elitom) i pita ga šta da prenese pučanstvu. Karadžić, “blag i gospodstven”, kako ga Rajko vidi, pozdravlja pre svega one koji su ga upoznali kao Dragana Davida Dabića.

Sa ovom svetom porukom, Rajko se vraća u gornji svet pevajući o tome koliko je opasno loviti srpske glave, jer ko ih je lovio, “bio je ulovljen”. Ovde, parafrazirajući Amfilohijevo opelo, svakako misli na premijera Đinđića. Sa njim se završava Rajkovo banalno orfičko zaveštanje, ispleteno od jeftinih politikantskih figura, estetizacije i apologije zločina, duboke jezičke regresije i provincijalne samodopadljivosti.

Novosti, 14.05.2011.

Peščanik.net, 15.05.2011.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Saša Ilić (Svi tekstovi)