Do not go gentle into that good night.
Rage, rage against the dying of the light.

Dylan Thomas

 
Ova dva stiha velikog velškog pesnika Dilana Tomasa[1] najbliža su raspoloženju u kome je napisana većina tekstova koji slede i vremenski spadaju u razdoblje uzaludnog protivljenja glupoj neminovnosti ili neminovnoj gluposti, od kraja osamdesetih godina XX veka pa do današnjih dana. Smatrao sam, kao i mnogi drugi, da čovek koji javno istupa mora u trenucima koje smatra opasnim i sudbonosnim činiti sve što može da spreči ili oteža najgore ishode, koristeći bar zdrav razum.

Zdrav se razum u Srbiji tada vrlo loše kotirao. Scenu su zapremili mitomani, demagozi, psihopati, bigoti i drugi borci Iracionalnog, a u ime nauke – ustvari nezdravog razuma – raspisali su se i raspričali hohštapleri, neznalice i tajni i javni policajci. Tako je stvorena vrlo otporna „metafizika ludaka“.[2] Svaka odgovornost prevaljuje se na nekog drugog, na više sile, sudbinu i strance. O tome svedoče rečenice i izrazi koje još uvek slušamo. Isprva nam se „dogodio narod“ (kao nešto van nas samih) a kasnije nas je uvek spolja i odozgo nešto snalazilo: („oni“) su nam „radili“ strašne stvari. Naravno, ako je nešto bilo suđeno, niko tu ništa nije mogao da učini ni u prilog ni na uštrb.[3] Usud. Smutno vreme. Zavera.

Kao što se vidi iz nekih priloga u knjizi, na sličan način su mi svojim „sudbinskim“ viđenjima išli na nerve i mnogi stranci – diplomati, analitičari i obične zamlate. Mislili su da se balkanska nesreća može objasniti otrcanim pričama, granicom između istočnog i zapadnog Rimskog carstva, „večitom mržnjom između pravoslavlja i katoličanstva“ (ili islama i hrišćanstva), komunizmom itd. a da se pri tom ne izrekne nikakav moralni ni intelektualni sud, da se ne kaže ko je hulja a ko glupan.

Mnogi učenjaci, i naši i strani, bili su od one vrste sposobne da objasni sve što se desilo tek kada se desilo time što je sve što se desilo moralo da se desi – jer se desilo. Na njih se odnosi moj drugi citat, uzet od nedavno preminulog Denisona Rusinova: „Istoričari i sociolozi naročito su vešti da unatrag otkrivaju kako je sve što se dogodilo oduvek bilo neminovno, kao da nijedan od raznih pokušaja da dođe do nekog drugog ishoda nije nikada imao nikakvog izgleda na uspeh.“[4]

I dalje mislim da su se neki užasi i kolosalne budalaštine mogli izbeći ljudskim naporima. Na primer, ako je raspad Jugoslavije stvarno bio neizbežan, nije bio neizbežan njegov krvavi i krvoločni tok.[5] Neko je bio više a neko manje kriv, a neko uopšte nije bio kriv. Na žalost, literatura o izbegnutim katastrofama mnogo je siromašnija od spiska dela u kojima se, nekada s nasladom, govori o „uspelim“ katastrofama.

Mnoge stvari smo slutili ali nismo mogli da dokažemo. Ne bi bilo dobro da se sada pravimo da smo ih znali. Prilozi koji slede svedoče o ograničenom autorovom poznavanju stvari, ali i o njegovim zabludama. Zato se objavljuju bez ikakvih izmena i s tačnom naznakom mesta i vremena kada su nastali.

Nešto od onoga što se moglo videti, čuti i pročitati bilo je urnebesno smešno. I ostalo bi tako da često nije imalo vrlo ružne posledice. Nekoliko mojih tekstova treba da posvedoče o potrebi za šalom radi očuvanja čiste svesti, pogotovu u vreme – sve do negde 1995. godine – kada su politički vicevi bili sasvim retki.

Dejanu Iliću zahvaljujem na inicijativi da se ova zbirka pojavi i na vrlo korisnim savetima o tome šta vredi a šta ne vredi ponovo štampati.

Knjiga je posvećena talentovanoj, razumnoj i hrabroj mladoj generaciji saradnika Beogradskog centra za ljudska prava.

 
Beograd, juli 2006.

Silaženje s uma, Fabrika knjiga, 2006.

Peščanik.net, 19.07.2006.

———–    

  1. U mom nespretnom proznom prevodu mogli bi da glase: Ne gazi krotko u tu blagu noć. Besni, besni protiv umiranja svetla.
  2. Izraz uzet od Dragana Popadića, „Da li sami sebe sluđujemo ili nas neko zaluđuje“, Republika, 233, 2000.
  3. Mnogi drugi primeri mogu se naći kod Ivana Čolovića, Politika simbola, Beograd 1997, str. 119 – 240.
  4. Dennison Rusinow, „The Avoidable Catastrophe“, u: Sabrina T. Ramet i Ljubiša Adamović (ur.), Beyond Yugoslavia, Politics, Economics and Culture in a Shattered Community, Boulder, 1995, str. 13.
  5. Vidi ogled pod naslovom Tragedija ili melodrama: etnički konflikti u Jugoslaviji u međunarodnom kontekstu.