Putinizam, marketinški kreiran kao svesno smišljeni simulakrum ideologije visokog stila, u svom kratkom desetogodišnjem životnom veku ubrzanim tempom je prošao kroz sve klasične stadijume sovjetske prošlosti, i u svakom od tih stadijuma ponaosob postao vulgarna samoparodija.

Prvi stadijum je početni mit, kao osnova na kome se gradi čitav sistem i u kome se rađa heroj demijurg – otac nacije. Ono što je boljševicima bila Oktobarska revolucija i građanski rat, to je putinoidima bio Drugi (predizborni) čečenski rat, a mehanizmi kojima je ovaj rat pušten u pogon, bili su vojni pohod Basajeva na Dagestan i dizanje u vazduh stambenih zgrada u Moskvi i Volgodonsku.

Drugi stadijum je period takozvanih bura i pritisaka. Ono što je kod Staljina bila, po metodama varvarska a po rezultatima ipak kakva-takva industrijska modernizacija, to je kod Putina Rusija – energetska velesila, udvostručavanje bruto nacionalnog dohotka (što je dobilo svoje farsično otelotvorenje u pojavi Medvedeva, kao paralelne političke figure), zatim pridizanje Rusije s kolena i pljačka (budžeta), ponovo pljačka i još jednom pljačka.

Treći stadijum, ratni herojski trijumf. Kod jednih je to bila Pobeda u Drugom svetskom ratu i stvaranje svetske vojne velesile, a kod drugih pobeda u ratu s Gruzijom i pripajanje Abhazije i Južne Osetije.

I na kraju četvrti, poslednji stadijum potrošene ideologije i smrti režima. Ovaj se stadijum se u sovjetsko vreme rastegao na čitavih četrdeset godina, ali simulakrum koji ne poseduje nikakvu supstancu ruši se neuporedivo brže.

Još pre samo godinu dana, udvojeni VVP[1] su celom svetu samozadovoljno držali predavanja o Ostrvu stabilnosti i novom svetskom finansijskom sistemu zasnovanom na rublji kao rezernoj valuti. Danas međutim, u svesti rukovodeće grupe dominira sasvim drugačiji opis stanja na tom istom Ostrvu. Ovaj je opis izložen u poznatom kolektivnom manifestu[2] skoro publikovanom na internetu pod pseudonimom Medvedev. I šta mi, nakon čitanja ovog javnog obraćanja „naciji“, vidimo? Na fonu korupcije čvrsto ugrađene u sistem, Kavkaza koji gori u plamenu i stanovništva koje rapidno izumire ogrezlo u alkoholizam i narkomaniju, vidimo sliku zaostale ekonomije oslonjene isključivo na izvoz sirovina.

Klasična lakrdijaška manipulacija sa Simeonom Bekbulatovičem,[3] smišljena u momentu kada je izgledalo da je putinizam na vrhucu slave i trijumfa, danas se pred našim očima pretvara u realni sukob klanova. I baš oni, reklo bi se, najverniji psi čuvari ideologije putinskog simulakruma, polako, no sa sve većom drskošću i sve više omalovažavanja, počinju da iznose svoje mišljenje o nacionalnom lideru i o rezultatima njegove vladavine.

Kako objasniti ovu difuziju kada se zna da Medvedev baš i ne odaje utisak harizmatskog lidera koji vlada institucijama zaduženim za primenu sile i administrativnim i duhovnim resursima? Objašnjenje i ne treba tražiti u Medvedevu, već u logici evolucije simulakruma koji dogoreva, kao i u ličnim interesima neposrednih korisnika te tvorevine koji su najzainteresovaniji za spas sopstvene kože. Setimo se kako je izgledalo četrdesetogodišnje dogorevanje sovjetskog komunističkog projekta. Žrecima ovog projekta je, magijskim tehnologijama pozajmljenim od drevnih plemena, uspelo da najmanje tri puta produže njegovu agoniju.

U praksi ovih arhaičnih kultura žrtvovanje vođe plemena je bilo važan instrument za održavanje socijalne stabilnosti. I stvarno, ne može se ni očekivati da jedna osoba istovremeno uvek drži pod kontrolom sve sušne i nerodne godine, prenatrpani harem sitih i lenjih ženki i da svojim obrednim izlučevinama neprestano obeležava sporne teritorije susednih plemena.

Neizbežno nastupa momenat kada je žrecima neophodno da ponovo otvore zavetni svitak i svečano pročitaju kanonski tekst:

1. Pokazalo se da naš Otac nije Otac, već hulja.

2. Mi zaostajemo za ostalim plemenima i zato je neophodno da u sledećih 10–15 godina sprovedemo ubrzanu modernizaciju, jer će nas vreme pregaziti.

3. Pleme, napred!

Rok od 10–15 godina koji se spominje u ovom zaklinjanju nije slučajan. On određuje željeni vremenski period kojim bi se obezbedio omeđen prostor za funkcionisanje novog ciklusa. Ovom se drevnom tehnologijom prenosi odgovornost za očigledni krah celog projekta na vođu koji se na tom mestu kao slučajno zadesio, i ujedno se daje mogućnost vladajućoj kasti da udobno produži svoj boravak na vlasti.

I to je zadatak koji danas stoji pred domaćom korporacijom koja se zove „potkupljivi činovnici i preduzimači koji ništa ne preduzimaju“. Zato se naša kolektivna Vasa Železnova[4] sve upornije obraća svome nacionalnom lideru sa savetom „Volođa, ispij otrov“, a njegovom dvojniku s pozivom „Pristupite k carskom prestolu, Gospodaru!“.

Putinizam bez Putina, putinizam s ljudskim licem, uz poučne razgovore o modernizaciji, inovacijama, nanotehnologijama i časovima fiskulture odvojenim za dečake i devojčice – tako bi u bliskoj budućnosti trebalo da izgleda taj bezazleni ideal. Izgleda da idejni scenario „Pokazalo se da naš Otac nije Otac“ sve više ovladava svešću većine u vladajućoj kleptokratiji i da bi uklanjanje Oca najviše odgovaralo imitacionoj logici simulakruma.

Ali priča koja se još nije dogodila uvek se izlaže pogodbenim načinom, te alternativni scenario „Drugi dolazak Vladimira Putina“ ni u kom slučaju ne treba unapred odbacivati. Jedino što se za ovaj scenario sa sugurnošću može reći je to da, ako se ne bude realizovao tokom sledećih nekoliko meseci, neće se realizovati nikada. Vreme i zvanična propagandna mašina, kojom već dominiraju „medvedevci“, rade protiv njega.

Pozivi priklanjanju „medvedevskoj većini“, koji su poslednjih dana iznikli bukvalno niotkuda, veoma su indikativni. Zanimljivo je da se ti pozivi, katkad po sasvim neočekivanim kanalima, upućuju pre svega vansistemskoj opoziciji. Očigledno je da autori već razmišljaju o vremenu posle „dana D“, jer njima za uklanjanje Putina nije potrebna nikakva „medvedevska većina“. To će oni rešiti (ili bolje reći obratno, sam Putin će im rešiti) raznorodnim i njima lako dostupnim instrumentima političko-birokratskog aparata. Njih plaši nešto drugo i oni se već sada okolo šapatom raspituju: šta će biti posle, a šta posle? Oni samo žele da se obezbede od opasnosti da se istina o putinskom režimu koju su ukrali od progonjene opozicije, kada je budu sa balkona likujući objavljivali narodu na trgu, ne sruči i na njih.

Eto odgovora na pitanje zašto se oni sada trude da ostvare dogovor s opozicijom, koja se već dugo i ne svojom voljom nalazi na drugoj obali i koju sada, donekle razdraženo, prekorevaju: „Zašto ćutite? Vičite – živeo car Dmitrij Anatolijevič!“

Ali kako je to pošteno primetio jedan ugledni kremaljski skriboman, nije važan odnos prema ličnostima, već prema problemima. I evo ga, problem koji je po mnogim parametrima prvi: hitno oslobađanje svih političkih zatvorenika. Za sada se samo sa njima može razgovarati na ovu temu.

 
Andrej Pointkovski, Grani.ru, 26.10.2009.

Preveo s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 02.11.2009.

———–    

  1. Udvojeni VVP(-i) – neprevodiva ironična igra skraćenicama. Udvostručenje Bruto nacionalnog dohodaka (ВВП – Валовой внутренний продукт) je bila jedna od glavnih okosnica Putonovog ekonomskog programa. VVP su takođe i inicijali punog imena Vladimira Vladimiroviča Putina i on se, nakon prošlogodišnjih izbora za novog predsednika, s lakoćom stvarno udvostručio.
  2. Kolektivni manifest – misli se na obraćanje naciji pod nazivom „Napred Rusijo“, koje je predsednik D. A. Medvedev objavio na sajtu Gazeta.ru 10.09.2009.
  3. Simeon Bekbulatovič – kan  Kasimovskog kanata od 1567-1573, a potom i veliki knez Moskve od 1574-1576. Razočaran neuspehom svoje diktatorske vlasti, ruski car Ivan IV donosi za sve neočekivanu odluku o formalnoj abdikaciji i napuštanju Moskve. Za svoga naslednika on bira Simeona Bekbulatoviča koji 1574. dobija titulu veliki knez Moskve i Tvera. Ova šarada od vladavine završava se 1576,  kada Ivan Grozni traži da mu se kruna vrati, a Simeon Bekbulatovič mu je rado ustupa.
  4. Vasa Železnova – drama Maksima Gorkog iz 1910. U tekstu su parafrazirane reči glavne junakinje, kojima ona poziva svoga muža da izvrši samoubistvo pre nego što ga stigne zaslužena kazna za prestup i sramotu nanetu porodici.