Reklo bi se da je sve prosto da prostije ne može biti. Sultanovi ljudi od poverenja je samo trebalo da se jave Nursultanu Abiševiču, najmudrijem među mudrim Kazahstancima, da u proces uključe bivšeg turskog ministra i proslavljenog investitora u visokoprofitni tekstilni biznis Dagestana, da pribave saglasnost uvaženog Ramzana Abdulatipova koga već godinama krasi dagestanska kruna neprikosnovene vlasti i potom ga spoje sa Jurijem Ušakovim, spoljnopolitičkim savetnikom Njegove svetlosti predsednika Ruske Federacije. I dalje je sve išlo kao po loju. Kazahstanski ambasador u Ankari će pun optimizma posavetovati Erdogana da svoje pismo ukrasi jednim uzvišenim „izvinite“, zatim će tako dopunjen tekst hitno predati Nazarbajevu, a mudri Kazahstanac će iskoristiti priliku da na sastanku u Taškentu taj dokument uruči Njegovoj svetlosti. On će ga pročitati i odobriti. I dva lidera – ruski i turski – ponovo su doživotni prijatelji. Oni se sastaju u Sankt Peterburgu, a Putin prognozira da će buduća „saradnja biti jednaka pređašnjoj“, onoj od pre poslednje krize u rusko-turskim odnosima.
Međutim, nije sve baš tako prosto.
Incident posle kojeg su on i Erdogan postali ljuti neprijatelji, Vladimir Vladimirovič je svojevremeno nazvao „udarcem nožem u leđa“, što je stvar koja se ne zaboravlja. To je rana koja ne zarasta. Dovoljno će biti da mu u nekakvim drugačijim uslovima samo na trenutak okrene leđa i ovaj lukavi „Brut“ će svoj izdajnički postupak verovatno ponoviti. Recimo, šta ako Vladimir Vladimirovič ponovo odluči da pošalje par ruskih bombardera i bombama zaspe njegovu teritoriju? Hoće li ih on ponovo rušiti? Ili, šta ako se promeni takozvana spoljnopolitička konjunktura? Šta ako taj koji danas jataganom preti Evropi i Americi odjednom ponovo izračuna da mu je iz nekog razloga korisnije da bude u svađi sa Rusijom. Uostalom, Putin je poznat po tome da izdaju nikada i nikome ne oprašta.
Osim toga, postoji još par principijelnih nesuglasica koje teško da mogu biti prevaziđene. Poznato je da Moskva podržava Bašara Asada, a da Ankara od sveg srca želi da ga svrgne. Takođe je poznato da Moskva zdušno sokoli i pomaže Kurde rasute po Iraku i Turskoj, a da Erdogan, kad neko u njegovoj blizini pomene Kurde, odmah dobija ospe. I zato ih njih dvojica nisu ni pominjali. Pitanje o „eventualnoj koordinaciji i budućim planovima“ za Siriju, na zajedničkoj konferenciji za novinare ostalo je bez odgovora, pri čemu su i gost i domaćin izjavili da je to tema o kojoj još nisu stigli da razgovaraju. Kao evo, samo što nisu; čim se novinari raziđu, njih dvojica će se osamiti i, u nekom ćošku siti o tome narazgovarati. No budući da su oni svoja dva sata pune intime i pre te konferencije imali, ostao je utisak da se nijedan od njih nije ni usudio da ove probleme pomene. Iz bezbednosnih razloga – valjda.
O kompenzacijama koje su radi postizanja mira s Moskovom Turskoj navodno ultimativno bile predočene – takođe ni reči. Očito je da su se ipak nekako složili, i da su dva od tri zahteva Moskve koje je Erdogan na jedvite jade tobože uspunio, zasada bili dovoljni. Kakav je nezgodan, dobro smo i prošli. Prvo, uslišivši molbe Nazarbajeva, Abdulatipova i još par posrednika – Erdogan se izvinio. Drugo, saznali smo da je jedan od turskih pilota koji su napali naš Su-24 član sekte onog gada Gulena, Erdoganovog „Trockog“ koji već duže vreme živi negde u dalekoj Pensilvaniji. To jest, ispada da je ruski avion u stvari srušila Amerika, a ne Turska. I na tome se stvar i završila, bez obzira na to što je verovatnoća da će sada Putin Baraku Obami ispostaviti račune zaista jednaka nuli. Turski nacionalni lider je taj koji će jednoga dana ipak morati da ih plati. Kada i kako – ne znamo. Možda i paradajzima.
Kraće rečeno, obnovljeni dijalog s pomagačem ISIS-a i sponzorom svetskog terorizma Vladimiru Vladimiroviču nije lako pao. Za razliku od našeg gosta iz Turske, on se pred novinarima ponašao veoma uzdržano. Ovaj ga je četiri puta nazvao „dragim prijateljem i drugom“, a Putin njega nijednom. Erdogan se radovao obnavljanju starog ali zato „nerđajućeg“ prijateljstva, a Putin je neprestano insistirao na tome da ovo zbližavanje diktiraju „viši interesi naša dva naroda“. Rukovodeći se tim višim interesima, on je eto spreman da primi čak i verolomnog saveznika.
I nije reč samo o „Turskom toku“, o izgradnji ruske atomske elektrane na obali Sredozemnog mora, o bezbrojnim čarter letovima i razgranatom hotelskom biznisu. Ruske sankcije su nemilosrdno tukle ne samo po ekonomiji našeg crnomorskog suseda, već i po našoj – domaćoj. Reč je o tome da je Erdogan u poslednjih mesec dana s apetitom ukinuo Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, pohapsio hiljade svojih sugrađana (među njima i novinare), pozatvarao veliki broj medija, škola i dobrotvornih organizacija, isterao iz državnih službi sve sumnjive i nepodobne, legalizovao zatvorsku torturu, glasno i ozbiljno se zamislio nad uvođenjem smrtne kazne, uputio par različitih ultimatuma zapadu, pretio Evropi rekom migranata, od Amerike zatražio da mu odmah izruči „Lava Davidoviča“ Gulena – jednom rečju, naš prisni neprijatelj je do te mere postao rod rođeni da je greh bilo ne pomiriti se s njim.
I sve bi bilo kao poručeno kada ne bi postojao i jedan mali problem: kako će oni sada zajedno odolevati napadima tog večno podmuklog i zlonamernog čovečanstva, te takozvane svetske zajenice koja je u međuvremenu za obojicu pripremila priličan broj nezgodnih pitanja. Koju poziciju da zauzmu? Leđima jedan drugom okrenuti – ne ide. Iskustvo nam govori da je Erdoganu bolje ne okretati leđa. Licem k licu – takođe ne ide. Neprijatelj će im se privući neopažen.
Sva je prilika da će na braniku svojih budućih geopolitičkih planova oba prijatelja stajati u revolveraškom stavu, za svaki slučaj tek dopola jedan prema drugom okrenuti, i tako se braniti od napada gomile neprijatelja. I sve dok Putin i Erdogan budu određivali politički kurs svojih zemalja, njihovi odnosi će i dalje ostati vrlo komplikovani. Ostaje nam samo da se nadamo da će se u odsudnom trenutku pojaviti neki mudri posrednici i sprečiti sukob dva predsednika, ovih dana ujedinjenih u zajedničkoj mržnji, ili rat između dva naroda, danas braće u zajedničkoj nesreći.
Ilja Miljštejn, Grani.ru, 10.08.2016.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 17.08.2016.