Fotografije čitalaca, Konstantin Novaković
Videvši pospanog Vladimira Vladimiroviča kako u društvu Aleksandra Lukašenka nogu pred nogu obilazi poljoprivrenu izložbu „Belagro-2016“, svakom našem sunarodniku koji je deo svog života proveo u Sovjetskom Savezu neizostavno će se u sećanje vratiti slike Nikite Sergejeviča Hruščova i Leonida Iljiča Brežnjeva kako šetaju po prestonicama tadašnjih saveznih republika. Setiće se i gigantskih izložbenih paviljona, jedrih udarnica, sanjivih krava i sile poljoprivredne tehnike, nanizanih u beskonačnom nizu od Moskve do samih granica naše ogromne zemlje. Ne znam koliko su ovakve i slične ceremonije zanimljive Putinu, ali činjenice su činjenice: on bukvalno od prvih dana svoga predsednikovanja (baš kao i njegov beloruski kolega) našu zemlju sistematski pretvara u muzej Sovjetskog Saveza, od 2000. godine kada je ukinuta „Patriotska pesma“ Mihajla Glinke i vraćena sovjetska pseudoimperijalna himna Aleksandrova i Sergeja Mihalkova – do pre par dana kada se oglasio trotomnim izdanjem citata u čijem predgovoru piše da je Vladimir Vladimirovič inspirator i organizator svih ruskih pobeda.
Naravno, sve to se može nazvati i parodijom, ali prave parodije se često odlikuju nekakvom sebi svojstvenom svežinom ili iznenadnima obrtima standardnih situacija. A ovo što gledamo više liči na banalni muzej voštanih figura. Svi ziheraški igraju samo proverene uloge: Putin, sa svojim besmislenim govorima koje uvek čita, sve više liči na već ostarelog Brežnjeva, Šojgu nevešto izigrava nekakvog Ustinova, Lavrov glumi Gromika, a Patrušev zamišlja da liči na Andropova. Odista parodično izgleda samo Medvedev, glumeći svoju ulogu u odelu Kosigina koje mu je očigledno preveliko. Ovde valja napomenuti da u muzeju Sovjetskog Saveza predsednik vlade i treba da igra ulogu reformatora, s tim što je stari Aleksej Nikolajevič Kosigin bio neuporedivo talentovaniji od našeg Dmitrija Anatoljeviča Medvedeva.
U ovoj muzejskoj postavci zapravo i nema ničeg neočekivanog. Sovjetski čekisti su u svojim slatkim snovima baš ovakvu budućnost sanjali. Stvoren je Sovjetski Savez bez one glupe i svemoguće partije, sa otvorenim mogućnostima neograničenog pristupa novcu, sa vilama u Kurševelu i jahtama usidrenim u Antibu. Uspelo im je da stvore Sovjetski Savez po modelu „dva u jednom“ – onaj iz snova, pod novim imenom Ruska Federacija i ovaj drugi – u vidu muzeja. U ovoj „poboljšanoj“ verziji države, njeni građani ne samo da mogu da odu u Izrael, već otuda mogu i da se vrate. Kod svojih kuća sada bez straha mogu da čitaju „rusofobičnu“ literaturu, a banda koja je prigrabila svu vlast više se ne kiti vlasništvom nad polutrulim podmoskovskim dačama obraslim mahovinom, već milijardama u zelenoj valuti. Što se kaže – upala im kašika u med!
Drugo je pitanje koliko još dugo besmisleni muzej davno iščezle države može da opstane. Jer sa svakom novom „izložbenom“ godinom, situacija postaje sve više protivrečna, a za očuvanje eksponata i dekora ovog imaginarnog muzeja verni „posetioci“ su sve češće prinuđeni da prolivaju svoju sopstvenu, a ne imaginarnu krv. Početkom Putinove vladavine, rat u Čečeniji je mogao biti prikazivan kao unutrašnji konflikt, a naklapanja o „sferama uticaja“ kao propagandističko torokanje. Međutim, u međuvremenu su iz polumračnih izložbenih dvorana izvršeni realni vojni napadi na Gruziju i Ukrajinu, a muzej je osnovao i filijalu na Krimu. I sa svakim novim danom Putinove vladavine ova muzejska postavka zahteva nove „izložbene aktivnosti“, nove žrtve. Ali avaj, sve je uzalud: od muzeja se ne može napraviti pravi Sovjetski Savez. Nema ni novca, ni hermetički zatvorene ekonomije; nema ni logora, ni onog sveprisutnog gustog straha koji parališe čitavo biće. Čak i ako bi se strah ponovo stvorio, novca neće biti.
I zato, ranije ili kasnije, žitelji ovog iščašenog muzeja će morati da izađu na svetlo dana, a da prašnjavom mraku muzejskih prostorija i zubu vremena prepuste i himnu Mihalkova, i luksuzno ukoričene citate Putina, i glasačke listiće krimskog referenduma, đuture sa naoružanjem i municijom čuvenih „malih zelenih“, kao i sve ostale atribute šenulih pobornika rekonstrukcije prošlosti. Ali bojim se da među našim uplašenim i žmirkavim sunarodnicima, nećemo zateći ljude iz direkcije muzeja. Oni će tada već biti po svojim vilama i jahtama na Mediteranu.
Naravno, ako stignu da uteknu na vreme.
Grani.ru, 10.06.2016.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 16.06.2016.
