Znam da sam naslov odmah budi asocijaciju na nešto što je toliko puta pominjano u kontekstu Makedonaca, a koji stvara sliku ljudi koji su sami sebi najveći neprijatelji. Neki idu tako daleko da govore o genetskoj predodređenosti, što je ravno nekakvoj apsurdnoj biološkoj „teoriji“ i rasizmu prema samima sebi. Ali prije no što dođem do lokalnog/nacionalnog konteksta, želim postaviti širu sliku. Možda ćemo tada shvatiti koliko je besmislen gnjev, koji se ovih dana prolio na one koji su samo prije nekoliko nedelja bili nacionalni heroji.
Kada pomislim na sindrom samouništenja prije svega pomislim na čovečanstvo koje ni u 21. veku nije ništa naučilo od sve svoje istorije. Nemam nameru da zvučim apokaliptično, neću crtati sliku Sudnjeg dana, i to najviše zbog toga što je strah ono čime se ljudi discipliniraju, paraliziraju, kontroliraju i onda upućuju u smeru koji će zavrtati oni koji znaju kako da „menadžuju“ ljudskom prirodom.
Sestra straha je mržnja, pa je zato svako poigravanje strahom ustvari poigravanje sa primordijalnim instinktima koji čuče u svakome od nas. Budi se sebičan pojedinac, koji će zaboraviti i opšte dobro i moralne principe, koji se neće dvoumiti da žrtvuje sve da bi zaštitio sebe i ono što smatra svojim „prirodnim domom“ (bez obzira da li je to etnička grupa, verska zajednica, narod, država). Čini mi se krajnje neodgovorno ne ukazati da čovečanstvo radi na vlastitoj propasti, da je mali broj ljudi svestan toga, dok je broj onih koji pokušavaju to da spreče još uvek daleko od potrebne kritične mase. Na primer, što reći o svetu u kome su degradacija prirode i klimatske promene nešto apstraktno, daleko, nešto o čemu se čita u naučnim žurnalima ili u novinama, ali što se još uvek ne prepoznaje kao zajednički problem? Što reći o svetu u kome i oko ovakvih i drugih globalnih problema ne postoji konsenzus i u kome profitna logika vlada ispred svake druge? Čak su i naučnici, oni kojima treba verovati, kompromitirani zato što već odavno umesto naučnoj istini služe korporacijama. Oni vode visoku politiku u sferi životne sredine (uz nadoknadu), dok političari postaju tehnokrate! Čudan je ovo svet. U njemu korporacije dobijaju status ličnosti, a ljudi postaju brojke, čista statistika (posebno kada su gladni, siromašni, ubijeni). Spašavaju se banke, a rudari moraju marširati prema Madridu da bi ih čuli i videli. Čak i među aktivistima za ljudska prava danima dominiraju teme o odbrani prava na različitu seksualnu orijentaciju, a najveći uspeh je nenasilje tokom održavanja parade u boji duge. Neki od njih će odmah skočiti i reći da sam konzervativna ili čak da sam (skriveni) homofob. No, ja mislim da bismo došli do slobode i ljubavi, ma kakva bila, najprije se mora preživeti. A taj luksuz preživljavanja dočeka sve manji broj ljudi, deca koja nikada neće ni stići do puberteta, a još manje do adolescencije.
I tako dolazim do onoga što mi je bio povod za ovu kolumnu: letnje Olimpijske igre. Već sam bila napisala da volim sport i da ga smatram značajnim delom ljuskog života, njegove borbe protiv različitih sputavanja duha i tela, izraz njegovog stremljenja prema visinama. No, da biste u Olimpijadi uživali na ovakav način, potrebno vam je mnogo romantike i/ili neznanja; bez njih pada maska i otkriva se druga dimenzija stvari. A evo što govore činjenice: u Londonu i okolini, na dve nedelje prije početka OI, raspoređeno je više od 13.000 vojnika, što je više od broja britanskih vojnika u Avganistanu; nad nebom Londona patroliraju dronovi, a Olimpijski park je opkoljen električnom žicom, dok se na privatnim kućama instaliraju raketni lanseri. Odgovorni smiruju: to je zbog zaštite od terorista, od onih protiv kojih ratuje Britanija. Još kažu da je Olimpijada odličan događaj na kome se može praktično dokazati kako su korisne privatne bezbednosne kompanije. Nasuprot polovini Britanaca koji nisu srećni što njihova država organizuje tako skup i nebezbedan sportski događaj, potrošilo se dosta javnih sredstava, ali i novac od različitih sponzora i korporacija – profit je na strani ovih drugih, naravno. Paradoks, koji je nedavno bio viđen i na EURO 2012, je što se na sportskom događaju koji treba da glorifikuje život i zdravlje, kao najveći sponzori pojavljuju kompanije (proizvođači fast-fooda i gaziranih sokova) koje su najodgovornije za ono što je veća opasnost za naciju nego što su teroristi – gojaznost. Kolumnist Guardiana zaključuje s pravom da je Olimpijada, kao i sport uopšte, samo ogledalo društva. А оvo što se događa u Londonu je samo refleksija nasleđa militariziranog društva (sveta) koje je zaglavilo u beskrajnom ratu protiv terorizma i prepustilo se nekontrolisanoj korporativnoj moći. Ovo nije ni prvi ni zadnji put da kažem da je u logici kapitala da komercijalizira sve, pa zašto bi olimpijci ostali imuni kada su ionako deo jedne od najprofitabilnijih industrija, a sve to spakovano u navodne nacionalne boje?
Da se sada vratim onome iz početka teksta, na naši „makedonski raboti“ i na (ne)učešće na Olimpijadi. Nije dugo trajao put (ili bolje rečeno, pad) košarkaša od zvezda do prašine u koju su ih novinari bacili zbog neuspeha da se plasiraju za završne igre na Olimpijadi. Mada priznajem da sam bila strašno ljuta dok sam gledala kako se prednost od 20 poena pretvorila u poraz od -10, ne mogu da razumem novinare koji su žestoko napali one koje su do juče kovali u zvezde. Jedan od njih mi je rekao: ali, znate, ja sam tako gnjevan što su igrali tako loše! Jedan drugi kaže da su ih do sada tretirali kao barbike i da zaslužuju grub tretman jer „nisu ostavili makedonsko srce na terenu“. Najbolja ilustracija ružne scene konferencije za novinare nije bio pomalo drzak odgovor kapitena Antića da novinari postavljaju glupa pitanja, nego zbunjeno lice Bo McCalebb-a (koga su još do juče pomakedončili i nazvali Borče). Jadni Bo nije mogao vjerovati što im se događa.
Gnjevnim (sportskim) novinarima ću poručiti da javnost uopšte ne interesuje njihovo emocionalno stanje, a da treba da se malo više potrude i osmisle ozbiljnija pitanja od onog da li se košarkaši stide neuspeha. Na primer, mogli bi pitati zašto se čitava zemlja „krsti“ u nekolicinu ili na jednu sjajnu generaciju, a ne radi na sistematskom poboljšanju makedonskog sporta? Zašto će mladi atletičar trčati u Londonu sa pocepanim patikama, a atletičarka spakovati trenerke stare deset godina? Zašto se novoizgrađeni sportski tereni izdaju privatnicima koji zarađuju na njima, mada su u njih uložena javna sredstva? Konačno, ako se već tako lako pale, kako to da se do sada nisu naljutili na one koji odlučuju o mnogo važnijim stvarima od Olimpijade, političarima od čijih odluka zavisi kvalitet naših života? Što njih ne pitaju da li se stide?
Košarkašima ću poručiti da mi, stariji, koji smo bili deo jedne uspešne sportske nacije, znamo da se radujemo i tugujemo s njima. Znamo da u sportu pobeda i poraz idu pod ruku, a i da je sportistima najteže da prebole svoju lošu igru ili loš dan. Poručiću im da nam je ova generacija dala nešto što nisam sanjala da ću doživeti u nezavisnoj Makedoniji: veru u sebe, osećaj da možemo, mada mala nacija, da prevaziđemo sebe. Ali sledeći put, dragi moji heroji, nemojte dopustiti da vas manipuliraju i da na vama profitiraju političari. Primajte medalje za sportske pobede, ali ne i ordenje za zasluge za narod, koje će vam provladini mediji prvi otrgnuti s vrata kada vas budu nazvali nepatriotama. (Usput, ovi isti novinari su se ubili od radosti što su Grci izgubili od Nigerije, a nisu se znali nositi s našim porazom od Dominikane). Neka vas ne voze kroz Trijumfalnu kapiju koliko da pokažu da ona ima svoju namenu.
Ako vam to išta znači, niti sam razočarana vama, niti na vas gnjevna. Hvala vam za sve lepe trenutke, i posebno za to što ste nam vratili nadu, koju će buduće generacije pretvoriti u istinski uspeh. Manite se onih sa sindromom zlobnog i nezadovoljnog Makedončeta. Eto, pokazalo se da ima istine u onom vicu koji kaže da samo na makedonskom kazanu u paklu nema đavola-čuvara, jer oni unutra vuku dolje sve koji se uspiju izdići na površinu, a još se i srećno smeju onima koji padnu na dno. Ali ima nas i takvih koji će poštovati izvanredne uspehe koje ste postigli, a koji su više nego sportski. I daleko su čistiji i pošteniji od bilo kog uspeha političara ili novinara u ovoj zemlji. Nećemo postati sportska nacija, sve dok je sport instrument ne samo za sticanje političkih poena i pražnjenje nacionalnih frustracija, nego i sredstvo izgradnje nacije (nation-buildinga). U takvim konstelacijama, porazi nisu dopušteni, jer slabe duh nacije, pa vas zato mogu proglasiti i nacionalnim izdajnicima.
Nova Makedonija, 30.07.2012.
Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)
Peščanik.net, 29.07.2012.
