koš
Foto: Predrag Trokicić

Pošto su košarkaši Sjedinjenih Država izgubili u četvrtfinalu svetskog prvenstva od reprezentacije Francuske, dobili smo kompletnu sliku. Slika ima svoju dubinu. U njenoj pozadini jedva naziremo događaje od pre samo par meseci. U prvom planu su dva velika poraza. Na drugačije postavljenoj slici, porazi bi možda bili manji, a detalji iz drugog plana vidljiviji. Na to ćemo se vratiti.

Poraženi su tim Srbije i već pomenuti tim Sjedinjenih Država. Srbiju je porazila Španija, a Sjedinjene Države Francuska. Španiju i Francusku pominjemo uzgred. Nećemo ovde o kvalitetu tih ekipa: navodimo ih samo zato što su to dve evropske reprezentacije. Pored toga što je banalna, ta činjenica je u vezi i sa trećim – nazovimo ga tako – kolateralnim porazom. Ne samo što se, kao Sjedinjene Države, neće boriti za medalje; Srbija se nije kvalifikovala ni za olimpijske igre, jer će na ovom svetskom prvenstvu od nje biti bolje plasirane druge dve evropske selekcije.

Poraze u prvom planu mediji će – naravno, pogrešno – nazvati „sumrakom favorita“ te propratiti prikladnom jadikovkom. Međutim, ne smemo dozvoliti da nam medijske krokodilske suze zamagle vid. Pogledajmo šta se krije u dubini slike. Početkom jula nije odjeknula, a trebalo je, vest da je Vučićeva savetnica za medije Suzana Vasiljević postala članica Upravnog odbora Košarkaškog saveza Srbije. KSS je odlučio da se uključi u promociju države, zaključivši da njoj, državi, manjka ugled. Kao da ima ugleda na pretek, KSS dakle taj višak spremno stavlja na raspolaganje tekućem režimu. Vasiljević, pak, svojim vezama u medijima urediće da se taj višak adekvatno – zloupotrebi.

To je put u sumrak. Koliko je još ugleda ostalo KSS-u da može da ga ćerda i u kvalifikacijama za olimpijske igre – neka o tome misli Upravni odbor. Ako je ikako moguće bez Vasiljević.

Treba sumnjati da je Vasiljević (čitaj: Vučić) bila umešana u izbacivanje Nikole Kalinića iz reprezentacije. Iako važan za ugled reprezentacije, Kalinić je bio pretnja po tobožnji ugled Vučića. Između ugleda reprezentacije i navodnog ugleda Vučića, Vasiljević ne okleva da utvrdi prioritet, a zajedno sa njom Upravni odbor, a zajedno sa Upravnim odborom ceo KSS. U reketu Srbije u utakmicima protiv Španije i Argentine duvala je proverbijalna promaja, a Kalinić je jedan od najboljih odbrambenih igrača u Evropi. Vasiljević to ne mora znati, ali Upravni odbor i KSS sigurno znaju. Pa ipak, biraju da slede Vasiljević i čuvaju ugled Vučića, na štetu sopstvenog. Izbacivanje Kalinića je prvi korak u sumrak.

Drugi korak je samo prizivanje sumraka. U reprezentaciji Srbije igraju odlični igrači, a dvojica od njih su i među odličnima izvanredni. Pored toga, kao Kalinić, svi ti momci deluju kao izuzetno pristojne osobe. Da nije tako, ne bi se našli među osam najboljih timova na svetu. Da, među osam najboljih na svetu. Šta god da se u Srbiji događa pod direktnom kontrolom Vučića, a to je bezmalo sve od politike do ekonomije, ona se ni u snovima ne može videti u svetskom vrhu, pa dakle ni među osam najboljih. Ne samo u svetu, nego ni u Evropi, pa ni na nesrećnom Balkanu, Srbija ni po jednom merilu nije u vrhu. Naprotiv, najgora mesta rezervisana su za Srbiju sa Vučićem na čelu.

Zato se Vučić preko Vasiljević parazitski kači na KSS i reprezentaciju. Čim namiriše kvalitet, njemu raste apetit. Pa je u medijima – to su te veze Vasiljević – reprezentacija u Kinu ispraćena kao da je već osvojila zlato i samo treba da ode po njega. Uz to, znao se unapred i protivnik u finalu: najveći „srpski“ neprijatelj Sjedinjene Države. Posle epske pobede nad mitskim protivnikom, košarkaši će se pokloniti predsedniku, kome idu sve zahvale za uspeh. Od njih će predsednik dobiti zlato, košarkašku loptu s potpisima igrača te dres s brojem… zaista, s kojim brojem? 1999?

Da nije bilo medijske pripreme za kulminaciju sa Vučićem u žiži, porazi od Španije i Argentine ne bi se doživljavali kao kataklizma: spokojno bi se reklo da su jednu odličnu reprezentaciju porazile druge dve, još bolje ekipe. U prvi plan bi izašlo da je na svetu Srbija među osam najboljih u košarci te da je to poštovanja vredan uspeh.

Barem tako to rade ljudi koji se zaista razumeju u medije i kreiranje javnog mnjenja. Ali Vasiljević nije jedna od njih. Ona se ne razume, nego sluša megalomana – najboljeg, najvišeg, najhrabrijeg, najuspešnijeg… u istoriji čovečanstva. Megaloman je poslao reprezentaciju da u finalu pobedi notorne Amerikance. Zahvalimo se košarkašima što mu nisu prineli zlato i pustimo ih da na miru odigraju utakmicu protiv Sjedinjenih Država za plasman od 5. do 8. mesta. Lepo je znati da će nas ovaj put zaobići – sine, daj koš.

Za kraj onda o nečemu drugom. Kako je Vasiljević medijski pripremila odlazak reprezentacije u Kinu, tako se ovde medijski priprema izlazak Vučića na još jedne izbore – on će sve pregaziti, uzeće najviše glasova, niko mu ništa neće moći, ostvariće trijumf nad trijumfima, bez obzira na opoziciju i bojkot. Zašto se u slučaju reprezentacije ovakva kampanja pokazala kao beznadežno idiotska, dok u Srbiji izgleda kao uspešna? Prvenstvo se igra izvan Srbije, tamo sude međunarodne sudije, pravila su jasna i poštuju se, utakmice potencijalno može da gleda ceo svet. Ništa od toga ne važi za izbore u Srbiji. Zato Vučić i Vasiljević ovde mogu da lupetaju do mile volje, a da za to (još) ne plate cenu, koju su sada, ni krivi ni dužni, zbog njih nažalost platili košarkaši.

Peščanik.net, 12.09.2019.

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)