Razlika između srpske vlade i mnogih drugih vlada, i to ne samo u vreme krize, jeste u načinu na koji se obraćaju javnosti. U Srbiji, koji god član vlade da se dohvati mikrofona, poruka je optimistička. Ne mogu da kažem da nema sličnih primera, ali njih nije tako lako naći u Evropi i Americi.

Uglavnom se smatra da bi odgovorni političar trebalo da stvari predstavlja onakvima kakve jesu. Politička propaganda u Srbiji, nasuprot tome, veoma mnogo nalikuje na onu iz, da ih tako nazovem, „ružičastih vremena“.

Recimo, predsednik Vlade najavljuje vidljivo poboljšanje za kraj godine. Ukoliko rast dostigne 2%, to će se osetiti na platama i na zaposlenosti, mada ne kaže zašto. Potpredsednik Vlade insistira da će kriza svakako biti iskorišćena. Jer će značajno da rastu strana ulaganja i to u svim krajevima zemlje. Drugi potpredsednik najavljuje preporod nauke, jer će se mladim naučnicima obezbediti da žive kao na zapadu, pa neće morati da se sele na zapad. Može se čuti i da su cene sada među najnižima u regiji, što bi trebalo da je optimistička vest.

Kako to širenje optimizma uspeva? Recept je jednostavan – za sva neispunjena obećanja krive su okolnosti, koje uglavnom kreiraju više sile. Recimo, doskora se govorilo da će do učlanjenja u Evropsku uniju doći 2014. Sada se kaže da nikako nisu u pravu oni koji upozoravaju da nijedan datum pre 2020. nije realističan.

Mada se izražava razumevanje za teškoće sa kojima se suočava Evropska unija, pa odlaže dalji proces proširivanja. Inače, kada bi bilo do srpske vlade, sve bi moglo da se završi dok dlanom o dlan.

Javnost je, verovatno, željna dobrih vesti. Mada, obično, ako se dobro prodaje optimizam, to nije dobra vest.

 
Blic, 14.07. 2010.

Peščanik.net, 14.07.2010.