To sada zaista pomalo liči na „Krunskog svedoka“ Petera Bača: Dunav raste, a sporenje je o nečem sasvim drugom. Tako i sa evrom.

Od početka ove krize je bilo jasno da je ključni problem u održivosti bankarskog sistema. I to pre svega zbog nagomilanih dugova domaćinstava i preduzeća. Svako ko je hteo da pogleda cifre morao je zapaziti da, na primer, Latvija nije imala praktično nikakav javni dug. Isto tako, da je irska država jedva zadužena. Obe zemlje, međutim, bile su prezadužene i to u velikoj meri prema stranim kreditorima. Slučaj Španije i Portugala nije isti kvantitativno, ali jeste kvalitativno. U obema zemljama je prezadužen privatni, ne javni sektor.

Umesto da se vidi šta da se radi sa tim, potrošila se neverovatna količina vremena da se uteraju u fiskalnu disciplinu zemlje koje su se našle u većim teškoćama, od kojih neke jesu zaista i imale probleme sa javnim dugom – kao Mađarska ili Grčka. Generalizujući na ta dva slučaja, pritisak je vršen na praktično sve zemlje da smanjuju javnu potrošnju kako bi se obezbedila fiskalna odgovornost i uspostavila budžetska ravnoteža. To je prezadužene zemlje gurnulo u dublju i produženu recesiji, usled čega su njihovi kreditori procenili da će one postati nesolventne i počeli su, ponajviše u Irskoj, da povlače novac iz banaka. Što, naravno, povećava rizik nove bankarske krize, bar u Evropi.

Šta je trebalo činiti? Ono što je učinila Amerika. Prva mera u finansijskoj krizi jeste da se sanira bankarski sistem. To košta, fiskalno i politički, kao što vidimo, ali to je cena stabilnosti. Sada se u Americi raspravlja o tome ko je i koliko odgovoran za povećanje zaposlenosti i ko bi trebalo da snosi troškove, to jest koliki je čiji udeo u njima. Tome, naravno, služi politički proces. Hoće li se njime izaći na put bržeg ili sporijeg rasta ostaje da se vidi, ali je finansijska kriza prevaziđena.

U Evropskoj uniji, i posebno u evro zoni, uglavnom se okretala glava od nagomilanih privatnih dugova i tvrdilo se da je bankarski sistem bezbedan i da je samo potrebno dovesti u red javne finansije. Štaviše, o tome ko bi trebalo koji deo troškova da preuzme počelo se raspravljati pre nego što su ti troškovi uopšte identifikovani i priznati. Tako da su poreski obveznici u većini zemalja odbili mogućnost da snose troškove drugih zemalja. Usled čega je postalo veoma teško raspravljati o tome šta da se radi sa nagomilanim dugovima u bankama? Prirodni odgovor jeste da se oni reprogramiraju, što naravno podrazumeva da kreditori i dužnici podele gubitke na ravne ili neke druge delove. Budući da je to rešenje odbačeno i pre nego što se o njemu valjano raspravljalo, tražena su erzac rešenja: da se pomogne prezaduženim budžetima, da se uspostavi strožiji nadzor, pa i da se štampa novac, doduše u ograničenim količinama. Od toga, sada je jasno, nema neke koristi. Voda nastavlja da raste, jer niko ne podiže brane.

Sada se približava čas kada će se morati odlučiti hoće li se konačno učiniti ono što je potrebno da bi se rešila finansijska kriza ili neće? A to znači da li će se ozbiljno angažovati centralna banka u Frankfurtu i da li će se restrukturirati dugovi u bankama. Ako odluka bude negativna, zanimljivo će biti videti kako će se ko snaći u poplavi.

 
Blic Novac, štampano izdanje, 04.12.2010.

Peščanik.net, 05.12.2010.