Bruno Barbey http://bit.ly/1maUjMV

 
Ne bi bilo dobro da se visokoškolska kola slome na Mići Jovanoviću i (eventualno) Nebojši Stefanoviću.

Ne zato što pravda mora da bude slepa i ne sme nikoga da poštedi, ali ni zato što podnošenjem par žrtvenih jaraca razjarenoj javnosti stanje u obrazovanju generalno, a visokom posebno, neće postati ni malo bolje. Nego pre svega zato što su društveni troškovi lošeg visokog obrazovanja, baš kao što mu i ime kaže, vrlo visoki.

U Srbiji se, naime, godišnje na visoko obrazovanje potroši oko oko jedan i po odsto bruto domaćeg proizvoda, tj. oko 600 miliona evra (65 milijardi dinara). Najveći deo te sume odnosi se na državne fakultete, oko pola milijarde, dok na privatne fakultete otapada oko 15 odsto rashoda. To odgovara „rasporedu“ studenata: od ukupno 220.000 visoko školaca, oko 190.000 ih je na državnim, a tridesetak hiljada na privatnim fakultetima.

Iz ovih podataka je jasno da ako nešto ne valja – a ne valja, još je jasnije, mnogo toga – onda uzrok valja tražiti pre svega na strani države. Potvrdio je to ovih dana i akademik Vladimir Glišin podsetivši da „na državnom Beogradskom univerzitetu polovina redovnih profesora nema objavljen ni jedan naučni rad“. „Pa kako su onda doktorirali“, pita stari profesor. Retorički, razume se.

Pre nekoliko meseci, još pe nego što je cela afera Stefanović-Jovanović izbila u javnost, u časopisu Kvartalni monitor, broj 35, Branko Urošević, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta, napisao je članak u kome se govori o izuzetno niskom nivou doktorskih studija u Srbiji. Urošević u tom tekstu iznosi i predlog da se, po ugledu na zemlje poput Švajcarske, Španije, Austrije, ali i Hrvatske, organizuju jedinstvene doktorske studije za više univerziteta. I da se, recimo, kad je reč o ekonomiji, na doktorske studije upisuje najviše 20 doktoranata godišnje, umesto dosadašnjih dve stotine.

Očigledno, ima u visokom obrazovanju ljudi koji su svesni i problema i rešenja. Problem je, međutim, u tome što to rešenje ne odgovara većini. Pa svaki pokušaj da se kvalitet visokih škola dovede na razinu adekvatnu njihovom nazivu,  kažu univerzitetski insajderi, biva sasečen u korenu. Jer u rukovodećim „organima“ ne može da dobije potrebnu većinu.

I, sad dolazi čuveno pitanje: šta da se radi? Jer, da se vratimo na početak ovog teksta, loše visoko obrazovanje izuzetno mnogo košta. Ne toliko direktno – što građani Srbije za svoje pare, kolike god bile, ne dobijaju odgovarajući proizvod – koliko indirektno, jer ta trula jabuka pokvari čitavo društvo.

Društvena elita sa lažnim diplomama ne može da vodi društvo. Tačnije, ona ga vodi u pogrešnom smeru, unosi naopak sistem vrednosti, troši uludo društvene resurse, rastače njegovu energiju. Nikada u ljudskoj istoriji to nije bilo opasno kao danas. Jer, danas je, ne treba to ni naglašavati, upravo znanje osnovni pokretač i činilac društvenog razvoja.

Pa ako državni univerziteti, tj. univerzitetski profesori, ne mogu da se dogovore da se uozbilje, nego istrajavaju na očuvanju svojih privilegija i odbrani nerada, nekompetentnosti i neodgovornosti, red je da makar država počne da se ponaša kao odgovorni vlasnik. Vreme je za korenite reforme. Čija će ideja vodilja biti: bolje manje a bolje.

 
Peščanik.net, 29.06.2014.

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević (Svi tekstovi)