Što je dolar jači, to je kod nekih ljudi jača želja da ga sahrane. Kako to da je još uvek živ? „Stvar je u tome što je u samoj Americi još uvek nezamislivo da je raspad dolarskog sistema neizbežan“, zaverenički tvrdi Mihail Hazin. Tu je i Mihail Leontijev da nas umiri svojim saopštenjem kako je neminovni krah blizu: „Američka ekonomija je 1929. pretrpela kolosalne štete, ali se sačuvao svetski obračunski sistem i to ju je spaslo. Međutim, ovo što joj se danas događa, uništiće i taj preživeli obračunski sistem, i sve valutne sisteme u svetu vezane za američki dolar“. Gospodin Leontijev dalje savetuje: „Ako ćemo pravo, trebalo bi da se svet vrati na monetarni sistem zlatnog standarda. Uzgred, Amerikanci bi tu najbolje prošli, jer su njihove zlatne rezerve najveće – 8,5 hiljada tona. Naše su rezerve, na primer, 420 tona. To bi im pogodovalo, ali oni se nikada neće odlučiti za takvo rešenje, ne zato što je tehnički neizvodljivo, već zato što u tom slučaju više nema štampanja novca bez pokrića, nego se mora raditi i živeti pošteno“.
Moram da se usprotivim ovom autoru i redaktoru poznatog TV priloga „Ipak“ („Однако“), i reći da se u ovom slučaju ne radi o poštenju, već o prostoj računskoj radnji. Ako se ove impozantne američke zlatne zalihe pomnože sa tekućom cenom zlata na svetskom tržištu, može se nategnuti suma od svega 286 milijardi dolara. Uporedimo rezultat ove proste računske radnje sa sumom od 14.300 milijardi dolara očekivanog Bruto Društvenog Proizvoda SAD za ovu godinu i biće nam jasno da nas ideje gospodina Leontijeva nikuda neće odvesti. Samo za isplatu welfare nezaposlenima u Americi ne bi bile dovoljne ni ukupne svetske rezerve zlata. Svetska ekonomija je već odavno prerasla i praktične i teoretske pretpostavke za uvođenje zlatnog standarda u monetarni sistem, i govoriti o tako nečemu je isto toliko besmisleno kao i zalagati se za ponovno uvođenje školjki u platni promet Polinezije.
Mnogo je prostije saglasiti se sa prvim zamenikom predsednika Centralne banke Rusije, Genadijem Melikjanom, koji priznaje da bi bilo pogrešno žuriti na „sahranu dolara“ i da „svaka trezvena koncepcija podrazumeva da ne treba menjati dolar ni za šta drugo.“ Ovakvu koncepciju priznaje velika većina eksperata za finansijska pitanja u celom svetu.
Arkadij Dvorkovič takođe smatra da pad kursa dolara za nekoliko kopejki ni u kom slučaju ne nagoveštava sveopšti „krah obračunskog sistema.“ Po njegovom mišljenju, za sada se sva kolebanja uklapaju u normalni interval. On kaže da „dinamiku promena kursa treba pratiti i analizirati ne u intervalu od nekoliko nedelja, već od najmanje nekoliko meseci.“
A ja bih dodao da je još bolje ako se taj interval proširi na posmatranje perioda od nekoliko godina. I šta ćemo tada videti? Videćemo da su, budući da je kurs rublje čvrsto vezan za kurs dolara, konjukturna kolebanja relativno mala. Maksimalna odstupanja od linije trenda ne prelaze 20 procenata, a sam trend je blago uzlazni. To znači da rublja, rain or shine, u poslednjih tri godine polako postaje sve jeftinija u odnosu na dolar.
Ako se uzmu analogni podaci za par evro – dolar, videće se da tu nema nikakvog trenda, to jest, odnos među njima se ne menja. To zapravo znači da je evro u stvari isto što i dolar, samo što je drugačije obojen. A ako i dolazi do nekog razilaženja, ono nikada nije veće od razilaženja u trajektoriji tegljača i šlepa kojeg taj tegljač vuče.
I kao u klasičnom detektivskom romanu, postavimo pitanje: kome ide u korist da pravi svu tu histeriju prilikom skokova ili padova kurseva valuta? Svako ko je barem jednom bio u menjačnici zna odgovor na ovo pitanje, pa ću samo konstatovati da i prilikom kretanja kursa naviše, kada svi žele da se „ratosiljaju dolara“, i prilikom kretanja naniže, kada „raste sumlja u stabilnost rublje“, banke su te koje skidaju kajmak. Energetičari se već decenijama trude, i još im nije uspelo, da izgrade elektičnu centralu koja bi efikasno pretvarala besplatnu plimu i oseku u kilovat-časove energije, ali bankari su još odavno napravili ovaj perpetuum mobile. Oni sami organizuju plime i oseke, a potom, takođe oni sami, zgrću zlatni nanos koji im ove plime i oseke ispiraju iz džepova plašljivih građana.
Ako niste bankar, bolje da tu igru i ne započinjete, jer ćete sigurno izgubiti. Njihova dodatna prednost je još i u tome što, kada na novčanom tržištu cena/kurs neke jedinice pada, istovremeno i neizbežno cena/kurs neke druge jedinice počinje da raste. Zato, da bi se minimalizovao gubitak, treba ravnomerno pokriti sve jedinice, što bankari redovno i čine. Tako ispada da, ako ste svoju ušteđevinu u januaru 2007. ravnomerno podelili na evro i dolar, onda (do danas) niste ništa zaradili, ali zato niste ništa ni izgubili. Ako ste pak sve to vreme imali samo rublje, a ništa niste držali u dolarima, inflacija je pojela deo vaših rubalja. Taj polako klizeći trend rublje u odnosu na dolar u potpunosti se može pripisati inflaciji u Rusiji, koja je bila brža i proždrljivija od one u Americi.
Kada čitate u novinama o špekulacijama na temu moguće zamene dolara kao obračunske jedinice u trgovini naftom, i da je to izazvalo nagli pad kursa dolara, ne žurite u menjačnicu. Dogodilo se zapravo da je tih dana kurs dolara postepeno (ne naglo) malo pao u odnosu na ostale valute.
A sada da se zapitamo, mogu li mongolski tugriki, ako ih prihvatimo kao obračunsku jedinicu u trgovini naftom, dovesti do „kraha dolara“? Odgovor, mada istinit, zazvučaće kao da je iz nekog vica: mogu, ali ne u trgovini naftom. I zašto baš tugriki? Šta mislite, gde se nalazi trećina ukupnih evropskih investicija u inostranstvu? Tačno, u SAD. A trećina američkih? Naravno, u Evropi. Evropska ekonomija je tako tesno vezana za američku da samostalna uloga evra, kao alternative dolaru, postaje beskonačno malo verovatna. Ovome još treba dodati i činjenicu da složena i mnogostrana kontrola emisije evra praktično onemogućuje ovu valutu da operativno reaguje na tekuće promene stanja na svetskom finansijskom tržištu. A drugih valuta, koje bi se po univerzalnim mogućnostima cirkulacije mogle meriti sa dolarom, u svetu prosto nema.
Svoju fantastičnu želju da rublja postane svetska rezervna valuta nedavno je izrazio Ugo Čaves, i tome dodao: „ A možda i juan, i bolivar. Zašto da ne?“ U to, da su rublja, juan i bolivar iz iste korpe valuta, apsolutno nema sumnje. Lideri Rusije i Kine su takođe već davali izjave o neophodnosti stvaranja nove međunarodne rezervne valute, koja bi zamenila američki dolar. Želje i jednih i drugih su sasvim razumljive, jer vavilonske kule nagomilane dolarske likvidnosti, u slučaju da se ne nađe zajednički jezik s njihovim emitentom (SAD), prete da se sruše. Međutim, u stvarnosti, nikakvog dijaloga još uvek nema. Zasad se čuje samo monolog, i to na američkoj verziji engleskog jezika.
Sjedinjene Američke Države su dugo i uporno bavile izgradnjom svog finansijskog monopola. Isisavanje zlata iz Evrope u Fort Noks i sticanje statusa emitenta univerzalne međunarodne likvidnosti, posledice su dva svetska rata koji su tokom XX veka protutnjali planetom. Do sedamdesetih godina je još uvek bio sačuvan zlatni standard, odnosno obaveza isplate zlatnog ekvivalenta donosiocu, i dolar se nije mogao emitovati neograničeno. 1973 godine, Amerika se oslobodila zlatnih lanaca i prestala da menja dolar za zlato.
Padom Berlinskog zida, pala je i poslednja brana podignuta od strane učesnica dugogodišnjeg hladnog rata i to je omogućilo potpunu svetsku ekspanziju dolara. Da svet danas već ima Svetsku centralnu emisionu banku, i da su to Federalne rezerve (Federal Reserve System) SAD, postala je činjenica koja se ne može poricati. Nadati se tome, da će se SAD dobrovoljno odreći ove unikalne prednosti za koju su se borile tokom poslednjih sto godina, može samo neizlečivi optimista kao što je Ugo Čaves.
Naravno, moguć je pokušaj konstrukcije nove svetske valute. U SSSR-u je, na primer, bilo nekoliko pokušaja smišljanja veštačkih novčanih jedinica, kao što su transferabilne rublje ili valutni sertifikati, ali one, kao uostalom ni sama rublja, nikada nisu mogle sa sebe otresti naziv „vrbov klin“, kao slikoviti opis svoje pouzdanosti. Vrlo je verovatno da će i nova međunarodna valuta, ako joj se slučajno i posreći da je stvore, nositi u sebi taj „drveni“ kvalitet.
Istovremeno, u svetu već postoji izvanredna valuta koja odlično može da odgovori zadatku uravnoteženja američkog dolara, i to nije ni juan, niti je to evro, pa čak ni ruska rublja, već sam taj dolar, ali dolar koji poseduju neamerikanci.
Neamerički posednici kontrolišu dolarsku aktivu u ukupnom iznosu od oko 20 triliona dolara i taj ogromni novac, ako se koordinirano rasporedi i upotrebi u svrhu kontrole, može da uravnoteži emisione aktivnosti Federalnih rezervi i da postane ravnopravni partner SAD u korišćenju dolara kao realne svetske valute.
Svojevremeno su zemlje izvoznice nafte osnovale OPEK i tako uredile tržište nafte. Ako krupni posednici dolara budu u stanju da se na sličan način objedine, oni će u znatnoj meri moći da urede svetski finansijski sistem i snize opšti nivo finansijskih rizika. Ali, ko je taj koji to može da organizuje? Nije valjda Barak Obama? Koliko se sećam, on nije dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju.
O autoru: ekonomista, direktor konsalting kompanije Kontako, predavač na univerzitetu Karlton u Kanadi, bio je angažovan kao konsultant američkog kongresa, radio za razne ruske kompanije i u centralnom aparatu partije Jedinstvena Rusija.
Igor Lavrovski, Новая Газета, 14.10.2009.
Prevod sa ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 20.10.2009.
