Nivo cena u Srbiji je naravno značajno niži od proseka Evropske unije, zbog privrednog zaostajanja u poslednje dve decenije. Kako se to može videti? Uporedimo nivo srpskih cena sa onima u Sloveniji ili Hrvatskoj. Po Evrostatu, nivo cena u Srbiji je 58 odsto od proseka u Evropskoj uniji, u Hrvatskoj je 75 a u Sloveniji 83 odsto. Šta nam to kazuje? Reč je o državama koje su bile deo jedinstvenog monetarnog i tržišnog prostora pre dve decenije. I mada su, naravno, među njima postojale razlike u nivoima cena, te razlike nisu mogle biti preterano velike. Ovo možemo da zaključimo i posredno, jer su razlike u visini cena u zemljama koje su deo monetarne unije, dakle koriste evro, relativno male (mada ima izuzetaka, a i vreme je relativno kratko, za neke veoma kratko, tako da proces približavanja još traje).

Ako pogledamo nivoe cena susednih zemljama, takođe nekada delovima iste države, videćemo da se oni ne razlikuju previše od onoga u Srbiji. Makedonija je najjeftinija, sa nivoom cena koji je 47 odsto proseka u EU, Bosna i Hercegovina 56, a Crna Gora 63 odsto. Ove razlike i sličnosti u velikoj meri prate razlike u razvijenosti, zapravo razlike i sličnosti u istoriji razvoja u poslednjih dvadesetak godina. Dok je proizvodnja Slovenije prošle godine bila gotovo 70 odsto veća nego 1990, proizvodnja u Srbiji je bila još uvek znatno niža od one od pre dve decenije. U Hrvatskoj je nivo proizvodnje bio samo za oko 20 odsto veći nego 1990, što verovatno sugeriše da je njen nivo cena previsok. Druge zemlje su imale gori razvoj. Zašto postoji ova veza između nivoa cena i razvoja? Pre svega zato što na nivo cena značajno utiče kupovna moć, a ona u velikoj meri zavisi od toga kolike su u nekoj zemlji plate. Bez obzira na stalni rast, plate su još uvek niske, a isto se, naravno, može reći i za penzije, koje su takođe veoma važan izvor dohotka, pa tako i tražnje. Niske u odnosu na zemlje sa višim nivoom cena, a ne nužno u odnosu na produktivnost rada. Ovde je korisno poređenje sa Bugarskom, jer im je proizvodnja po glavi stanovnika praktično ista. Plate su značajno niže nego u Srbiji, a niži je i nivo cena, 51 odsto od proseka u EU. Jednostavno, ne mogu zaposleni i penzioneri da budu siromašni, a da cene budu kao u bogatim zemljama.

No, ne mogu cene ni da budu takve da se ljudi ne osećaju siromašnim. Najpre zato što u nerazvijenoj zemlji kao što je Srbija mnogo toga će morati da se uvozi, a to podiže nivo cena. To je isto kao biti siromašan u bogatom gradu: u meri u kojoj se potrošnja poklapa sa prosečnom, život je siromašnom čoveku ili penzioneru naravno skup. U meri, pak, u kojoj se ne poklapa, recimo po tome što siromašniji troše više na hranu, cena će hrane biti više. Ako je to i značajan deo izvoza i ako su poljoprivreda i trgovina što nerazvijene što monoplisane, ono što siromašni najviše traže će takođe biti skupo. U nerazvijenim zemljama je hrana relativno skupa, dakle u odnosu na druge proizvode, bez obzira na to što se mnogo ljudi bave njenom proizvodnjom. To objašnjava zašto je nivo cena u Srbiji relativno nizak, a život skup.

 
Blic, 08.08.2009.

Peščanik.net, 08.08.2009.