igračka bačena u smeće
Foto: Predrag Trokicić

Alternativni naslov za ovaj tekst glasi – Nije pobeda. Tako je, baš na to mislim: ono što se u petak prošle nedelje videlo kao trijumf pobunjenih žitelja Srbije nad samovoljom vlastodršca, samo je privid pobede. Vlastodržac nije poražen, nimalo. On je samo izabrao kako će i nad kim će ponovo da demonstrira silu i samovolju. Kada je vratio zakon o eksproprijaciji i naložio da se usvoje izmene zakona o referendumu, on se nije povukao pred demonstrantima na ulicama i putevima širom zemlje. Pred tom publikom on je samo izveo još jedno svoje diktatorsko abrakadabra – i poslanike u parlamentu pretvorio u zombije. Jeste, može mu se.

Čitalac sleže ramenima: šta je njega briga za novoradikalske odbornike, bilo gde. Što se čitaoca tiče, Vučić se nad njima može iživljavati do mile volje. Čitaocu je važno jedino to što je Vučić poklekao pod pritiskom žitelja okupljenih na kolovozima. Prihvatio je dva njihova zahteva, a to se jedino računa. Čitalac, naravno, greši. Kako je prošle nedelje preko noći jedan zakon izmenjen a drugi povučen praktično bez ikakve najave i objašnjenja, tako sutra ponovo mogu i jedan i drugi da se donesu u prvobitnom obliku i sa sadržajem zbog kojih su ljudi izašli da protestuju. U tome je stvar: nikakvi zakoni, izjave i odluke ne obavezuju ni Vučića ni parlament da se ponašaju dosledno. To smo videli u petak.

A to što smo videli, ravno je porazu a ne pobedi. Pobeda će biti kada se Vučić skine s vlasti, a parlament oslobodi od slepo poslušnih novoradikala. Do tada, nema garancija ni za šta. Samovolja vlastodršca ostaje razobručena, van bilo kakve kontrole, a poluge (državne) moći i dalje su čvrsto u njegovim šakama. Zašto je to tako? Zato što su se institucije moderne zapadne države u proteklih par vekova gradile i još uvek stoje na manje-više jasnoj pretpostavci o tome ko će – recimo to tako – sedeti u njima.

Pravne norme, ustanove i racionalni pravosudni sistemi zapadnih društava dizajnirani su za jedinstvene, kontinuirane i odgovorne osobe. Antropološkinja Mary Douglas potrošila je decenije da objasni šta to u stvari znači.1 A opet, njeni izvodi su jednostavni – 1) naše (zapadne) ustanove ne mogu se nositi s višestrukim ličnostima, jer odbacuju ideju o osobi koja ima nekoliko konstitutivnih „ja“: odgovornost naprosto ne može da se rasprši; 2) naše ustanove ne znaju ni šta bi s pasivnim „ja“: bilo bi sasvim nepromišljeno osloboditi nekoga od odgovornosti pod izgovorom da se osoba ponašala pod uticajem furija, zlih duhova ili ćudljivih bogova.

U Srbiji ni na čelu države ni u parlamentu nemamo osobe što se ponašaju koherentno i odgovorno. Zapravo, one odgovornost izbegavaju upravo tako što odbacuju ideju o jedinstvenoj, kontinuiranoj i odgovornoj osobi. Institucije u Srbiji baš zato se lome i nestaju u prahu što u njima sede osobe – recimo to kolokvijalno – koje ne misle svojom glavom, dok im na čelu stoji višestruka ličnost na čije se mnoštvo raspršuje odgovornost. Ako znamo da je moderna država čvrsto spregnuta s prosvetiteljskim predstavama o jedinstvenoj, racionalnoj i jednom zasvagda utelovljenoj ličnosti, onda se novoradikalska revolucija može opisati kao povratak u predmoderno stanje.

Tako smo umesto moderne u proteklih desetak godina dobili grotesknu državu. Nema racionalnog načina da se izađe na kraj s višestrukom ličnošću vlastodršca, niti se na odgovornost mogu pozvati ljudi koji svima jasno stavljaju do znanja da se ponašaju ne po svojoj volji nego po samovolji vlastodršca. Prošle nedelje vlastodržac je ubedljivo demonstrirao da ga ništa što kaže ili uradi danas ne obavezuje u vezi s onim što će reći ili uraditi sutra. Svaki novi dan on dočekuje kao novo „ja“, koje nema nikakve veze niti može odgovarati za reči i dela svojih prethodnih „ja“. Nije teško zamisliti, na zahtev da položi račun za svoja zlodela, on će jednog dana mirno odgovoriti – na koje od mojih „ja“ tačno mislite?

Na sličan način pravdaće se i poslanici koji sa istim žarom usvajaju, menjaju i odbacuju jedne te iste zakone u samo nekoliko dana. Oni će spokojno odgovoriti – sve smo mi to radili pod uticajem… Dobro, ne baš furija, zlih duhova ili ćudljivih bogova. I to ne zato što to nije u skladu s racionalnim duhom vremena. Već zato što se ne slaže s religijom koju ti poslanici službeno proklamuju, za šta im se pak domaća crkva zahvaljuje bezrezervnom podrškom. Krivicu će oni svaliti na tek običnog smrtnika – Vučića. On je gospodario našim mislima, rečima i delima – govoriće jednom poslanici. Istina, taj izgovor se takođe razilazi s učenjem crkve, ali ima jedna druga religija na koju se mogu pozvati.

Reč je o woodoo religiji. Njeni sledbenici veruju da je moguće zagospodariti tuđim, istina mrtvim telom, samo ako se zna odgovarajući obred. To je ujedno i najveći strah, da sopstveno telo ne postane tuđe, da ne potpadne pod uticaj tuđe volje. Ta mrtva a živa tela, zna to čitalac, nazivaju se zombiji. U izvornom woodoou, zombiji po mnogo čemu podsećaju na robove. Telo roba pripada gospodaru i radi šta mu gospodar kaže. Ima istraživača koji veruju da zombiji unutar woodooa služe kao podsećanje na strašnu ropsku prošlost. A kada su iz crnačkih zajednica mitovi o zombijima prešli u polje zapadne popularne kulture, zadržao se i strah od gubljenja kontrole nad svojim telom.

Poslanici u srpskom parlamentu se očigledno ne boje. Oni radosno svoja tela i glave prepuštaju Vučiću, koji god da je Vučić na snazi datog dana. Isto se očekuje i od nas. U zemlji živih mrtvaca, demokratske ustanove, baš kao i zdrava životna sredina, čisti su višak. To je Vučićeva poruka. On ju je u petak poslao preko parlamenta svim žiteljima Srbije. Kako se od toga brani – da li na prosvetiteljskim idejama utemeljenom građanskom neposlušnošću ili odgovarajućim woodoo obredima – stvar je procene koliko je uznapredovala degradacija, odnosno retardacija u Srbiji.

Peščanik.net, 13.12.2021.


________________

  1. Vidi Mary Douglas, „Thought Style Exemplified: The Idea of the Self“, u: Mary Douglas, Risk and Blame. Essays in Cultural History (London/New York: Routledge, 1992), str. 211–234. (Meri Daglas, „Primer stila mišljenja“, s engleskog prevela Slavica Miletić, Reč 58/2000, str. 285–298.)
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)