Slavlje s povodom i ćutanje s razlogom

U SPC, jedni su za ekumenski iskorak ka novim evropskim ekumenskim horizontima, dok drugi ostaju zarobljenici etnofiletizma.

Povoda za veličanstveno slavlje na Vračaru – pred hramom sv. Save – uistinu je bilo mnogo. Odvojeno od Vlade, SPC je slavila godišnjicu Ustanka, godišnjicu spaljivanja moštiju velikog svetitelja i prosvetitelja i početak majskog redovnog Sabora. Svečano i uzvišeno delovala je doksologija koju je vodio crnogorski mitropolit Amfilohije na ovom “najvećem pravoslavnom skupu”. Tu je i gradnja patrijaršijskog dvorca sa nizom drugih objekata i nije slučajno jedan laički list pomenuo da se gradi “srpski Vatikan” na legendarnom bregu u Beogradu. Iako je slavlje crkveno, Vlada je – na čelu s premijerom V. Koštunicom – bila prisutna in corpore, a delegacije i crkvene i druge zaista su brojne. Za tu priliku naša je Crkva objavila posebnu poslanicu pod naslovom Poslanica o zavetu. Ona je posvećena Karađorđu i ustanku i ne zna se zašto su je potpisala trojica vladika Makedonaca – ta se država u tekstu ne pominje – sa jednim značajnim akcentom. Osuđen je svaki zločin, “posebno onaj koji je izvršen u ime ovog naroda, makar njegov vinovnik bio i neko od naših najrođenijih”. To je važna poruka ispred ovog “domaćinskog doma našega naroda”.

Mnogo se govorilo tokom svečanosti, ali se o nečem – možda najvažnijem – i ćutalo, a i za jedno i za drugo bilo je razloga.

Slavlje je uveličao i visoki gost svjatjejši Vartolomej I, 270. jerarh iz Carigrada koji je u kanonsku vitizaciju u Beogradu stigao negde sa Kariba. On je jasno poručio da je “svaki rat u ime religije rat protiv religije”. Ovom neumornom apostolu mira dodeljen je počasni doktorat BF uz podsećanje da se to čini zbog “izuzetnog doprinosa” na planu crkvenoga jedinstva. Oni koji pobliže znaju kako stoje stvari na relaciji Beograd-Carigrad – posebna tačka je Moskva i RPC – bili su, blago rečeno, nečim zatečeni. O tome se i tokom slavlja “nezvanično šuškalo” – kako je javila štampa – ali nije reč o šuškanju već o jednom važnom, godinama već otvorenom sporu na tim relacijama. Među gostima nije bilo Alekseja II i jasno je da je ruski prvojerarh izbegao susret sa svjatjejšim Vartolomejem i za to je mora se priznati – imao jake razloge. Na svečanosti se o tome ćutalo, ali je spor poznat i godinama traje, i crkvena glasila – posebno Sveti knez Lazar – redovno ga i veoma opširno prate. U pomesnim crkvama – u SPC posebno – optužuju žestoko carigradskog patrijarha da hoće da bude “svepravoslavni arbitar”, da zahteva da mu svi “referišu” o svemu, odnosno da hoće da bude neki “pravoslavni papa”. Mnogima je lagodnije da u senci svoje autokefalnosti prave saveze i sprege sa svojim državama i njihovim poglavarima – smelim iskorakom u ekumenskom pravcu carigradski prvojerarh se tome opire. Optužbe – samo ćemo neke navesti – idu dotle da se kaže kako se on “klanja idolima zapadne plutokratije” i izdaje pravoslavlje koje može da očuva sabornost samo u okviru etnofiletističke autokefalnosti. Uporan je carigradski jerarh da se jednom prekine “sa fragmentacijom po nacionalnim, rasnim i jezičkim odlikama” i zbog toga je kriv – on je u tome neumoran a pitanje dijaspore rešava u tom smislu i pomišlja na veliki Sabor kakvog nije bilo već punih dvanaest vekova. Evropa koja se gradi, kažu kritičari, jeste “germansko-romanska i rimokatoličko-protestantska” u kojoj mi pravoslavni ostajemo manjina. I zbog tog ekumenskog stava je, kažu njegovi kritičari, Vartolomej zlo – upao je u “svejeres ekumenizma”.

Spor se ne smiruje a sve je počelo u švajcarskom gradiću Šambeziju 1994. kada je svjatjejši zadobio mnogo pristalica širom Evrope ali se ljuto zamerio RPC i našoj Crkvi. Rusi u njegovim susretima s papom Jovanom-Pavlom II vide trasiranje puta za “širenje NATO-a na Istok”. Istina, dokument iz Šambezija potpisale su vladike iz SPC Irinej bački i Ignjatije braničevski, ali im je Sinod kasnije “oduzeo potpise”. Tako se istorija ponavlja – godine 1926. je “na predlog srpske crkve” sazivanje velikog Sabora “odloženo do boljih vremena”. Nestali su razlozi koje je o. Justin Popović navodio – nema više zida u Berlinu i pomesne crkve su slobodne posle sloma ruskog modela komunizma – ali Vartolomejeva ideja se i dalje dočekuje na nož. Moskovski patrijarh neće ni da čuje za ekumenizam. To je za njega papizam. Vartolomeju dobacuju klanjanje zapadnoj “plutokratiji” i nikom ne smeta ta sintagma A. Hitlera. Kod nas se bore sve struje. U SPC, jedni su za ekumenski iskorak ka novim evropskim ekumenskim horizontima, dok drugi ostaju zarobljenici etnofiletizma.

Muka oko toga se videla i u Beogradu za vreme veličanstvenog majskog slavlja na Vračaru, u prisustvu samog Vartolomeja.

O tome se i ćutalo. Tokom svečanosti su ćutali i gost i domaćin. Evropa se može ujediniti, ali na crkvenom planu samo “ako odbaci novotarije koje je promovisao Rim poslednjih 950 godina” i ako drugi prihvate “prisajedinjenje jednoj svetoj Crkvi pravoslavnoj”. Tako glase izjave g. Artemija i g. S. Janjića koji nisu usamljeni u toj doslednosti Justinovom zaveštanju. Ovakvi stavovi ukidaju mogućnost bilo kakvih razgovora o nekom jedinstvu crkava u novoj Evropi koja se gradi. I u tom smislu – ćutanje o tome govori – poseta svjatjejšeg Beogradu nije uspela.

Bilo kako bilo, jednom će korak u tom pravcu morati da se učini jer Evropa zaista ide napred i neće se vraćati po nas – moramo poći makar u sretanje.

Republika, jun 2004.

Peščanik.net, 12.06.2004.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)