Reč je o čuvenoj slici Ežena Delakroa, nastaloj 1830. i neposredno nadahnutoj julskom revolucijom u Parizu (27-30.7.1830), obično nazvanom Trois glorieuses, “Tri slavna (dana)”. Tom pobunom je dinastija Burbona, odnosno kralj Šarl X zamenjena dinastijom Orleana (Luj-Filip). Sledeći napad na monarhiju dogodio se 1848, takođe u Parizu, i najzad 1871, sa Pariskom komunom. Jedan od najlepših opisa julske revolucije dao je Victor Igo u Jadnicima: to je, sem bitke kod Vaterloa, drugi istorijski događaj koji opredeljuje sudbine junaka ovog romana. Jedan od glavnih junaka julske revolucije bio je general de Lafajet, “junak dva sveta”, jer se borio i u američkoj revoluciji i ključno doprineo pobedi pobunjenika. Snaga “Tri slavna dana” bili su radnici, masovno otpušteni u to doba, novine, kojima je onemogućeno izlaženje, srednji sloj koji je izgubio poslove, intelektualci i svi koji su čuvali san o republici. Sparno leto, Pariz koji su napustili najbogatiji i plemstvo, nezadovoljstvo: ljudi su izašli na ulice, i podigli mnoge barikade. U mnogim aspektima su “Tri slavna dana” bila prva moderna urbana revolucija. Bila je to i po tome što se iste godine raširila po celoj Evropi, sve do Poljske i Rusije. Slika  Ežena Delakroa izvesno označava epohu romantizma i novu slikarsku poetiku, no možda je mnogo važnija pojava velike angažovane umetnosti koja će, sa podjednako velikim uspesima i padovima, nastaviti život sve do danas. Kombinacija umetničkog angažmana i medijske brzine je nešto što odmah prepoznajemo. Dovoljno je pomenuti veliku tradiciju meksičkih murala…

Slika je postala jedno od onih simboličkih čvorišta koja su dala mogućnosti za najrazličitije varijante i nova značenja – između ostalog, i za nekadašnji francuski franak. Danas je slika u novome muzeju u gradu Lens na severu Francuske, u novome Luvru koji je sagrađen usred nekadašnje industrijske pokrajine. Novi Luvr-Lens je institucija koja treba da privuče novu publiku – i u tome je bio izuzetno uspešan – i da razbremeni pariski Luvr. Mnoga dela koja poznajemo iz starih udžbenika sada su dobila dostojan prostor, mada ne bez rizika: februara ove godine je neka mentalno neuravnotežena mlada žena vandalizovala upravo Delakroaovu sliku, ali je oštećenje bilo malo, i slika se odmah ponovo pojavila na svome mestu.

Slika Sloboda predvodi narod je mešana, sa alegorijskom figurom (Sloboda) koja neposredno komunicira sa predstavnicima naroda, jednim predstavnikom buržuja (sa cilindrom), i dečkom, predstavnikom najbednijih. Dečaka su mnogi docnije izjednačili sa Gavrošem, malim junakom Igoovog romana. Sloboda je žena iz naroda, bosa i ogoljenih grudi, sa trobojkom i puškom, na glavi ima crvenu “frigijsku kapu” koja označava republiku. Prvo i najčešće tumačenje je da ova figura predstavlja samu republikansku, dakle i revolucionarnu, građansku Francusku, legendarnu Marian, čije poreklo nije jasno: možda iz revolucionarne pesme sa Juga, iz 1792, možda neke devojke iz Alzasa. Od konačnog pada monarhije u Francuskoj i uspostavljanja republike u sedamdesetim godinama 19. veka, bista Marian je postala stalni ukras opštinskih prostorija u celoj državi i njenim kolonijama. U drugoj polovini 20. veka, idealna Marian je zamenjena likom prave popularne glumice ili pevačice – prva je bila Brižit Bardo. Danas u opštinama stoji portret Sofi Marso. Jedan od najzanimljivijih detalja je boja Marianine haljine na slici Delakroa – žuta. U antici je ta boja označavala prostitutke, što je Delakroa izvesno znao, premda nije bez smisla misliti ni na novije teorije boja koje su mu bile dostupne, recimo Geteovu: tu je žuta boja mudrosti i razuma. Sunčeva boja izvesno daje deo mogućnog značenja. Kako god da bilo, protivnici republike su Marian često nazivali gueuse (“žena iz niskog sloja i niskog morala”).

Sloboda korača preko mrtvih tela onih koji su poginuli u prvoj odbrani barikada, i vodi u pobednički juriš preko barikada. Značaj slike je upravo u predstavljanju različitih slojeva, ujedinjenih u istome političkom cilju – jednakosti ne samo u političkim, nego i u socijalnim pravima. Da li je Sloboda predvodi narod prva predstava opštih ljudskih prava? Mogla bi biti po tome što alegorijska ženska figura ne lebdi iznad naroda, već živi i možda umire zajedno sa njim. Drugim rečima, svako može biti simbol najvećih ideja, bez obzira na poreklo i društveni položaj. Metaforička privilegija plemstva i klera je zauvek uništena. Žensko telo pri tome ne označava samo nešto apstraktno, nešto što zapravo društveno ne postoji, neku bezimenu – nego svaku ženu od mesa i krvi, hrabriju od svih. Njen dotadašnji život menja njena revolucionarna odluka, i stoga je možda smisleno interpretirati “antički” boju njene haljine. Ona je probuđena žena sa novim zahtevima za novi položaj u društvu, za šta je odbacivanje prošlosti, kolektivne i individualne, nužno. Delakroa je prikazao trenutak političkog ujedinjavanja, koji ne garantuje ni večnost ni uspeh – samo ukazuje na traumatičnu zajedničku tačku u kojoj se njihovi zahtevi sreću. Za koliko vemena, možda nije ni važno. Večni zahtevi su jednostavni, i od pre dva veka jasno definisani – to su prava svih ljudi na dostojan život, jednakost i pravičnost. Svaki od tih pojmova može se tumačiti, i tumačen je, na mnogo, ponekad međusobno suprotstavljenih značenja. No kada posle slike Delakroa, koja je upisana u naše kolektivno kulturno sećanje, vidimo bednike koji ustaju, nekako znamo da su priterani u zadnji ugao, iz kojeg pomaže samo konačni otpor.

“Tri slavna dana” su za nas danas itekako važni: sem uličnog otpora mladih žena koje danas nastupaju golih grudi (Femen ili Femem), medijski aspekt pobune je ključan, sudelovanje različitih slojeva i različitih interesa, prepoznavanje zajedničkog cilja. Francuska julska revolucija uspela je da jednog vladara zameni drugim, koji je zatim pao 1848. Ne mislimo li danas da je to dobar rezultat ulične pobune, ključno potpomognut savesnim radom bar jednog državnog organa? Današnje ulične revolucije, recimo ponovljena egipatska, pre svega pokazuju da je osnovni uzrok za pobunu naroda državna nesposobnost omogućavanja, prakticiranja i širenja ljudskih prava.

Evropsko “proleće naroda” 1848. je društvenu revoluciju zamenilo nacionalnom, da bi se pojavili i oblici otpora koji su nacionalni i socijalni, dakle mešani. Genalogija evropskih uličnih pobuna i njihovih zahteva u velikoj meri čini istoriju Evrope, koja je uspešno izvožena po celome svetu. To je i onaj deo evropske istorije koji je  najviše izložen namernom zaboravu, cenzuri, manipulacijama, falsifikatima, grubome prisvajanju idejnih trezora, da o krvavim gušenjima takvih pokreta i istrebljivanju njihovih vođa i ne govorimo. Ako ništa drugo, bar znamo da su takvi pokreti izazivali veliko misleno komešanje i ispisivanje formulacija koje su zatim mogle da vode narednu generaciju pobunjenika. Ako takvih pokušaja danas imamo previše, poboljšajmo svoje rasuđivanje!

Peščanik.net, 12.07.2013.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)