Kultura smeha ni u Vučićevo doba ne jenjava, čak bi se moglo reći da je jedino ona preostala kada je u pitanju slobodno izražavanje stavova povodom aktuelnih događaja u politici. Međutim, ni svaki smeh nije isti, tako da ne prolaze baš svi oblici komike i zabave. Najpoželjniji smeh u Srbiji danas je onaj koji je izazvan niskomimetskim tehnikama zasmejavanja, tj. onaj koji je depolitizovan i koji se često može videti u domaćim serijama, rijaliti programima ili u pornografskom televizijskom materijalu koji kombinuje raspojasano kreveljenje i kafansko-politički diskurs kao na Happy TV. Već u samom imenu ove televizije sažeto je sve ono što se od Vučićeve Srbije očekuje: smejte se i zaboravite na svoje brige. Međutim, ovo je suprotno logici istinskog smeha jer smeh, kako je to govorio Anri Bergson, cilja na ono intelektualno u čoveku, pa bi pravo pitanje moglo da glasi na šta cilja ovaj, uslovno rečeno, vučićevski smeh. Svakako ne na intelekt. Vučićev oblik vladanja kao i javni diskurs koji proizvodi u potpuno je drugom registru – u patetici. To se može videti i na vladarevom licu kada se rukuje sa građanima širom Srbije, dok stoji za govornicom, dok isusovski grli svog najomiljenijeg učenika (Stefanovića) ili dok sipa drvlje i kamenje na svoje političke protivnike. Patos je pritom ovde shvaćen kao emotivno preterivanje svake vrste, a ne u onom značenju koje mu je pripisivala antika, sugerišući strast i osećajnost. Zbog toga vučićevska politika ne poznaje ni katarzu, te stoga ni koncept njegovog regionalnog pomirenja nije moguć. To je svima u regionu odavno postalo jasno, a pre svega onima koji su kao i sam Vučić usvojili koncept manipulativne emotivnosti koja generiše populizam.
Smeh može da bude opasan, to su znale sve ranije epohe. Umberto Eko je, koristeći motiv straha od komike u povesti, osmislio zanimljiv siže u romanu Ime ruže. Sistem koji stoji nasuprot komičnom je crkva, duboko toržestveni svet dogme i negovanja osećaja straha. U Vučićevoj Srbiji, sličan oblik represije izvire iz same politike, ima sve karakteristike dogme i usmeren je ka svim oblicima slobode, pa i smehu. Ova dogma Vučićeve politike skopčana je sa konsenzusom o ratnoj prošlosti Srbije koju je lider naprednjaka, danas predsednik Srbije, preuzeo od svog bivšeg šefa Vojislava Šešelja, sada penzionera i pajaca u skupštinskom rijaliti programu. Najbolja predstava koju je Šešelj izveo u saradnji sa Vučićem bila je manifestacija radikalskog divljaštva u Skupštini za vreme posete Federike Mogerini, koja je uprkos toj buci pročitala svoj govor do kraja. Bilo je mučno gledati tu scenu, no da smo za trenutak isključili ton, mogli bismo videti gomilu uniformisanih pajaca koja iskače iz svojih kutija dok neko ozbiljan pokušava da im nešto objasni. Takva situacija je smešna sama po sebi, jer takvom auditorijumu nemoguće je objasniti bilo šta. Njih pokreće jednostavan mehanizam opruge, dok glasove puštaju iz mehova. Ta sumanuta repeticija izvor je smešnog, ali nama koji znamo da je sve to režirano kako bi se Evropi prikazala slika opozicije u Srbiji, ledi se osmeh na licu jer shvatamo da je u tom igrokazu Šešelj odigrao sve nas koji se ne slažemo sa politikom Aleksandra Vučića. Patetični Vučić je samo mogao da slegne ramenima i pokaže Mogerini s kakvim ljudima on, eto, ima posla.
Nasuprot strogo kontrolisanim komičnim sadržajima, koji „šire mržnju“ prema Vučiću, u današnjoj Srbiji favorizovan je onaj smeh koji „radi“ sa nostalgijom, za koji se ne može reći da širi bilo kakvu mržnju, iako smeh kao takav ne poznaje tu vrstu emocije, generalno. No ipak, naprednjački analitičari, tj. oni koji su po komandi obukli lister odela, vezali kravate i stavili naočare bez okvira, neprekidno bdiju nad sadržajima koji se plasiraju građanima. Jedan, reklo bi se, unapred prihvatljiv igrokaz morala je biti i sarajevska kultna predstava Audicija, koja je tri decenije nakon svog prvog izvođenja, u izvorno okupljenoj glumačkoj postavi, krenula na svoju ex-Yu turneju. Iako su uloge stare, gegovi i vicevi dobro poznati, baš to je kod publike u regionu pokrenulo lavinu smeha. (Humor posve suprotan onom feralovskom, koji oslobađa ali istovremeno zahteva angažman.) Likova poput Bogoljuba Šaulića i Simonide Puhalo uželeli su se svi pa i Beograđani. Pritom su pojedini glumci iz Audicije tokom njene najave gostovali u različitim televizijskim emisijama, nagoveštavajući turneju i podsećajući pojedinim isečcima iz predstave na „dobra stara vremena“ kada se smejalo u susret propasti koja je dolazila za pet-šest godina. Danas je tu predstavu trebalo odigrati pred publikom koja je stasala iza propasti, koja je kao neki zloduh prošlosti zatvorena u Pandorinu kutiju.
Ono što se dogodilo u Sava centru, na beogradskom izvođenju Audicije, ide u prilog teoriji smeha u zajednicama kojima vlada represivna dogma. Naime, publika je uživala „kao nekad“ sve do trenutka kada se iz kutije nije pojavio jedan nadasve ozbiljni, patetični lik, koji je „preotevši“ ulogu Bogoljubu Šauliću, u izvedbi sjajnog Emira Hadžihafizbegovića, počeo da govori nešto od čega je beogradskoj publici presahnuo smeh. A o čemu je on govorio? O Bosni kao svojoj jedinoj domovini, nedeljivoj celini u koju se ne dira. Konsternacija jednog dela publike bila je velika, ali još veća je bila kod lokalnih dušebrižnika, Vučićevih analitičara i medija koji su istovremeno otpočeli paljbu na glumca Hadžihafizbegovića, čija se uloga pokazala kao ekstremno subverzivna. (Kao da su želeli da kažu: pa nismo se tako dogovorili.) Zapravo, on je svojim iznenadnim prelaskom iz komike u tragiku, jer taj kratki ekskurs o Bosni, iako ispričan jezikom rodoljubivog sentimenta, zapravo je evokacija nedavne traumatične prošlosti o kojoj se u Srbiji, kao proteklog vikenda o Vukovaru, ne govori. Odnosno, govori se samo u skopu „širenja mržnje prema Vučiću“. Naslovi koji su se pojavili u tabloidima glasili su: „Bosanski glumac u SC održao govor iz Srebrenice“, „Beograđani došli da se zabave, a Emir im servirao skraćeni govor iz Srebrenice!“, „Skandal usred Beograda“, „Koga je uvredio Hadžihafizbegović“. Tabloidi su počeli da se pozivaju na reakcije izneverenih posetilaca Sava centra, koji su tobože tražili povraćaj novca. Zapravo su želeli da ovu političku odluku da se reaguje na Hadžihafizbegovićev iskorak motivišu „reakcijom iz naroda“. Publika je, međutim, po svedočenju samog glumca reagovala burnim aplauzom, međutim Vučićevi tabloidi kažu da je to bilo upućeno glumčevoj veštini transformacije, ali ne i onome što je govorio. Pitanje glasi zbog čega Vučićevo javno mnjenje nije prihvatilo i kratki ekskurs o Bosni kao deo komike Audicije, već mu je osporilo efekat smešnog, inkriminisalo ga, a samog izvođača odjednom okarakterisalo kao „vojnika Nasera Orića“. Pa, upravo zbog toga što je ova glumačka deonica za trenutak otškrinula Pandorinu kutiju Vučićeve prošlosti. Ono što se stidljivo pojavilo iz nje, uplašilo je predsednika i njegove ljude više nego rekacija mase u Potočarima. Zato je Hadžihafizbegović, u jednom intervjuu nakon beogradske Audicije, nazvao Vučića „licemjernim prijateljem BiH“.
Peščanik.net, 20.11.2017.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Za Beograd se mora boriti - 10/04/2024
- Stadionska groznica - 29/03/2024
- Točak nesreće - 20/03/2024
