Reakcije na Putinov napis u Njujork tajmsu su, što bi rekli Džon Stjuart i Rend Pol, malo detinjaste, pa je možda promaklo, mada ne Obami, ono što je, bar meni se čini, najvažnije: značaj prava veta u Savetu bezbednosti i implikacije toga prava za međunarodnu saradnju. Naime, ako tog prava nema, velike sile bi mogle biti nezainteresovane za Ujedinjene nacije. Međutim, ako se veto koristi klijentelistički, to će učiniti ovu međunarodnu zajednicu nemoćnom, jer će se problemi koji su u njenoj nadležnosti rešavati mimo nje, što uglavnom znači pravom jačeg, a ne na osnovu međunarodnog prava. Usled čega je potrebna saradnja velikih sila, dakle u ovom slučaju Rusije i Amerike. Do koje je i došlo. A koja između Amerike i Rusije i inače traje neprestano, kao što je Obama i primetio u intervjuu pre par dana. Sve ostalo u tom pismu je retorika. Inače, ako to nekoga zanima, to stanovište, da je potrebna saradnja, štaviše razumevanje, zastupao je recimo Kisindžer u knjizi Diplomatija.

Naravno, i uz put, ne bi trebalo ispustiti iz vida da je Rusija, nezavisno od retorike, ne samo prihvatila, izričito u Putinovom pismu, da je hemijsko oružje upotrebljeno, već i da je potrebno da ga vlada Sirije bez odlaganja stavi na uvid kako bi bilo uništeno.

E sada, nešto sasvim drugo, jeste li zapazili kampanju u istorijskoj nauci da se revidira ocena o tome ko je odgovoran za Prvi svetski rat? Niste? Zašto? Zato što je takva kampanja nemoguća. Istorijska se nauka ne bavi krivicama i odgovornošću. To naprosto nije naučna tema. Zaista, istoričari ne mogu, često, da se uzdrže da ne izvlače svakojake pouke i da ne donose moralne sudove, ali to je retorika. Šta motiviše pojedinog istoričara da se njome služi najčešće se ne može utvrditi, čak i ako se pobude izričito navedu, ali su politički ili patriotski motivi ređi u sredinama u kojima je nauka razvijena. Sto godina posle svetskog rata, oni bi trebalo da su nepostojeći, kao što uglavnom i jesu u istorijskoj nauci. Dok interes da se ponovo sagledaju činjenice i u tom svetlu eventualno revidiraju saznanja i razumevanja je upravo taj koji pokreće naučnu aktivnost, ne samo u istoriji nego uopšte.

Zašto nije moguć naučni sud o istorijskoj odgovornosti i krivici? Iz istih razloga iz kojih nema smisla govoriti o tome u bilo kojoj nauci, prirodnoj ili društvenoj. Politički i pravni sudovi su nešto drugo, oni su doneti i ne mogu se revidirati, jer prošlost ne može da se menja.

 
Peščanik.net, 18.09.2013.